Годишњица рођења Вељка Петровића

(Сомбор, 4. фебруар 1884 — Београд, 27. јул 1967)

Младост и три рата

Наш приповедач, песник, историчар уметности и новинар Вељко Петровић рођен је 4. фебруара 1884. у Сомбору. Потиче из свештеничке породице. Основну школу похађао је у Сомбору, где је завршио и мађарску гимназију. Студирао је права у Будимпешти, али никада није дипломирао. Као добар зналац мађарског и немачког језика, преводи поетска и прозна остварења Адија, Молнара, Рилкеа, Љермонтова и других. У Новом Србобрану пише политичке чланке, козерије и преводи приче. Године 1905. прве стихове објављује у Бранковом колу, Новој искри и Српском књижевном гласнику. У Пешти је редактор литерарно-културног дела месечне ревије „Croatia“ (на мађ. јез), где објављује Крањчевића, Војновића, Видрића, Дучића, Ракића, Матавуља, Б. Станковића и друге. Отворена су му врата угледних будимпештанских дневних опозиционих листова „Egyétertés“ i „Magyarország“, где на уводним местима пише о хрватско-српским проблемима или објављује став српско-хрватске коалиције. Након више неуспешних покушаја, 1908. најзад успева да уђе у Летопис. Године 1909. одлази у Сарајево у редакцију Српске ријечи, где пише и свој први чланак из уметности – о изложби хрватског вајара Бранислава Дешковића. Члан је и редакционог одбора Босанске виле. Године 1911. као сарадник загребачког Србобрана и сарајевског Народа долази у Београд.

У Првом балканском рату Вељко је извештач  новосадског Браника. У јулу редакција га шаље у Букурешт да извештава са преговора о миру на Балкану.

У I светском рату прелази Албанију, одакле бива упућен у Женеву, у новинарски пропагандистички биро. Члан је Југословенског одбора (покрет за југословенско уједињење) и председник Удружења Срба из Војводине и Хрватске у Женеви.

Међуратни период

Године 1921. Вељко Петровић постаје референт Уметничког одељења Министарства просвете у Београду – дужност му је да брине о уметничким споменицима. Потом постаје шеф кабинета министра просвете. Фебруара 1925. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије наука. Године 1927. из штампе излази књига Српска уметност у Војводини, која је утрла пут будућим истраживачима историје уметности, а коју су Вељко Петровић и Милан Кашанин замољени да напишу у част 100-годишњице Матице српске (1926). Вељко Петровић је био један од виђенијих чланова масонске ложе Доситеј Обрадовић. Године 1929. излази Станојевићева Народна енциклопедија, за коју је Вељко написао 190 биографија о српским писцима и 160 биографија о српским ликовним уметницима. Може се рећи да је то први српски уметнички лексикон. Као инспектор Министарства просвете, један је од 12 чланова Државног одбора за сахрану краља Александра. Године 1937. путује у Рим на отварање изложбе савремене југословенске уметности, а написао је и предговор каталогу за исту.

Други светски рат и поратне године

По избијању Другог светског рата, Вељко Петровић је по наређењу власти кренуо ка Макрој гори да организује радио-службу. Из Београда га одводе у логор на Бањици. Потписује Апел српском народу. Пуштају га.

Био је управник данашњег Народног музеја, један је од оснивача Удружења књижевника Србије и члан прве управе, председник Српске књижевне задруге. Крајем јануара 1946. заједно са Андрићем свечано је проглашен за академика. Стари пријатељ Петар Коњовић компонује 24 Вељкове песме за један глас и клавир. Због болести ослобађа се многих дужности, али 1953. бива изабран за председника Матице српске. Није могао да одбије. За Матицу српску прихвата се припремања својих сабраних дела. Година 1954. протиче у знаку обележавања његове 70-годишњице живота. Нови Сад приређује свечану академију Вељку у част. Године 1958. Петар Волк направио је од Буње радио-драматизацију, која ће бити више пута репризирана на Радио-Београду. Године 1961. Народно позориште у Сомбору отвара сезону драматизацијом његове приповетке. Почетак 1964. протиче у знаку обележавања 80 рођендана овог великог прегаоца. И београдске и новосадске новине, и радио и телевизија дају томе велики публицитет. САНУ је организовала свечану академију. Матица српска штампа Сабране приповетке у шест књига. Није дао да се објаве сабране песме… Песник Мика Антић снима документарац Тројица из старог Сомбора – о Вељку Петровићу и Петру и Милану Коњовићу. Вељко Петровић умире 27. јула 1967. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Кућа Вељка Петровића

На крају

Вељкова удовица Мара желела је да се њихова кућа претвори у спомен-кућу Вељка Петровића, што до данас није учињено. Године 2007. у Сомбору су покренути Вељкови дани и установљена је књижевна награда Вељкова голубица за свеукупно приповедачко стваралаштво на српском језику.

Вељко је за живота више пута одликован и награђиван. Од одликовања је заслужио: Белог орла V реда, Светог Саву III реда, Орден заслуга за народ I реда. Награде које је добио су: Награда фонда Коларчеве задужбине, прва награда Савезне владе, награда за животно дело Савеза књижевника Југославије.

И на самом крају, није згорег напоменути да је можда мало необично што је овај неуморни стваралац и радник мислио да није довољно дао и да је несхваћен. Песма Српска земља из збирке Родољубиве песме (1912) једна је од најбољих у српској књижевности. Доносимо одломке:

„Ово је земља гнојна, здрава, јака

ал‘ на њој само штир високо ђико.

Ово је земља чмалих пупољака,

плодове чије не окуси нико.

Ово је земља гнојна, здрава, јака.

 

Ово је земља проклета, ал‘ моја;

маћеха моја, моја мати драга;

о ја те мрзим, јер те нико ко ја

не љуби тако, моја мати драга!

О, ти си земља проклета, ал‘ моја!“

 

 

Ауторка текста: Јелена Загорац

Извори: Радован Поповић, Воћка на друму – живот Вељка Петровића, Сомбор 2007.

Александар Пејовић, Живот и дело Вељка Петровића, Слово љубве, Београд 1977.