Годишњица битке на Чегру

Битка на Чегру је једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака. Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар (потковица, стопало) код села Каменица надомак Ниша.

Ситуација на фронту око Ниша била је веома компликована. Поред осталог, главнокомандујући Милоје Петровић Трнавац није био дорастао ситуацији. Са његовим именовањем се није слагао Петар Добрњац,проверени јунак и устанички командант. Говорио је за Милоја да се по заузимању Београда више истакао у пљачкању турских кућа него јунаштвом.

Шта се у ствари десило?

По сведочењу Вука Стефановића Караџића, ускраћивање команде Петру Добрњцу било је последица једног његовог тешког прекршаја:

„У почетку год. 1807. кад Петар Ичко с кнезом Милићем из Ћићевца, са Живком Параћинцем и с Кара-Ђорђијевим писаром, Стефаном Јефтићем, с Турскијем посланицима пође из Цариграда у Србију и дошавши у Делиград разумије, да су Срби Београдскога пашу убили и све Биограђане побили и опљачкали, онда он остане са свијем Турцима у Параћин код Петра Добрњца, а Стефана Јефтића пошаље Кара-Ђорђију да пита хоће ли се ови Турци пустити у Биоград или ће се вратити натраг.

Али Петар, који је и казао да Турци остану овдје, не чекајући Кара-Ђорђијева одговора све ове Турке (којих је са слугама било 12) изведе иза Параћина па побије и опљачка, а кад му потом Кара-Ђорђије, договоривши се са осталијем старешинама, пише да Турке пошаље у Биоград, одговори му да их је он послао по рибу у Видин (а послије се изговарао да их је побио зато што су Кара-Ђорђије и Младен с осталијем поглавицама из Шумадије Турке у Биограду побили и опленили без њега).“

Милоје Петровић уместо Перта Добрњца

У историографији се углавном прихвата Вукова верзија догађаја. Када је Карађорђе сазнао за поступак Петра Добрњца према турским посланицима, добио је добар повод да Добрњца не постави за главног команданта Јужног фронта. Уместо тога команду је поверио Милоју Петровићу.

Верује се да је Карађорђе ову одлуку донео под утицајем Младена Миловановића као председника Совјета. Према неким изворима, велики ратни плен који се очекивао са освајањем Ниша навео је Карађорђа да за главног команданта постави Милоја Петровића. Није желео да Добрњац дође до плена. Колико је ова Вождова одлука била неочекивана говори
чињеница да при поласку Трнавчевом из Београда ка Делиграду устаници ни народ нису били обавештени о њој, како се не би побунили.

Неслога у српским редовима

Међу старешинама је било стратешког неслагања које ће се наставити и приликом подизања шанчева. Када је Стеван Синђелић кренуо да копа шанац на најистуренијем чегарском положају, успротивио му се Милоје Петровић. Око тога ко ће „на брду Чегар да гради шанац, инатили су се три дана“.

Како сведочи Илија Ћоса, Срби су припремили шест шанчева, „од којих први начинисмо на Чегру с ове стране Нишаве“, у коме је био војвода ресавски Стеван Синђелић, Ђорђе Крагић, родом из Корица, из алексиначког округа, и Цветко Поповић из Горњег Матејевца, „наије нишевачке“

У трећем шанцу на месту Попадика, изнад Матејевца, западно од села Каменице, био је Илија Барјактаровић. У четвртом шанцу у самој Каменици био је смештен „главни командант
целе ове српске силе, с наиским четама, комором и џебаном“.

Млавски војвода Пауљ Матејић – са 2.000 пешадинаца као резервом – био је у петом шанцу изнад Каменице, испод Теменог врха. Шести шанац је био изграђен у Доњем Матејевцу и у њему су били Милојеви бећари.

,,Турци свом силином ударе на ресавски шанац. Војници из других шанчева хтели су да иду Ресавцима у помоћ, али Милоје је наредио да се нико није макао, него сваки да чува свој шанац. Једни су Турци падали а други су преко њих ишли напред, и тако кад се шанац испуни мртвима, живи преко њих навале на шанац и стану се са Србима бити пушкама, сабљама и ножевима и чупати се за вратове. Кад кнез Стеван виде да Турци овладаше, он из пиштоља запали џебану и отиде у вјетар са многим Србима и Турцима који су око њега били. И тако изгину ови Ресавци, око 3.000 људи, само сеиз Синђелићев остане у животу и дошавши међу Србе исприча им како је било на Чегру.“ (Вук Стефановић Караџић)

У боју на Каменици погинуло је око три хиљаде Срба. Број преживелих не прелази десетак људи. Зна се поуздано да су претекла двојица устаника из Алексиначке нахије: Милоје Ђук из Ћићевца са седам рана и Дача из Дреновца са дванаест рана… Вук Караџић бележи, како је поменуто, да је једини преживели био Петко, сеиз Стевана Синђелића.

Ћеле-кула

Да би застрашио Србе, Ахмед Хуршид-паша је после боја на Чегру наредио да се сакупе главе изгинулих Срба и изградио – „гроб ваздушни“ – кулу у чије су зидове Турци узидали лобање српских устаника „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча, а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља“. Кула ће добити име Ћеле-кула (kelle kulesi – кула од лобања).

Ахмед Хуршид-паша је преко телала слао поруку да ће за сваку српску одсечену главу дати 25 гроша. Све прикупљене главе су нишке ћурчије по наредби нишког паше морале да одеру, како би коже, образине, испуњене памуком слао у Цариград да посведоче о величини српске погибије. Потом је Хуршид-паша издао наредбу да се приведу зидари који ће подићи кулу у чије ће фасаде бити узидане лобање изгинулих српских устаника.

Запис француског песника о Ћеле-кули

Француски песник и политичар Алфонс ла Мартин (1790–1869) августа 1833. године приликом повратка из Јерусалима прошао је и кроз Ниш. Видевши Ћеле-кулу, био је импресиониран и узбуђен. У свом Путу на Исток је забележио:

„,Стаза ме је к њој водила; ја јој приђем ближе и давши једном турском детету што је ишло са мном свога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочинем. Тек што сам сео, кад подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мрамора или од белог камена, начињени од правилних слојева људских лобања. Те лобање и та човјечија лица, огуљена и побелела од кише и сунца; може бити петнаест до двадесет хиљада; облепљена са мало малтера, образовала су потпуно славолук који ме је заклањао од сунца; на некима је још заостала коса и лепрша се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планина и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалостиво и тужно звиждање. Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик […] Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку […] Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких  људи, чије су одсечене главе постале камен темељац њихове отаџбине.“

Текст преузет из књиге Карађорђе – биографија Луке Мичете