Годишњица смрти војводе Вука

Војвода Вук – синоним за ратно добровољаштво

Потпуковник Војин Поповић – војвода Вук неустрашиво и храбро се борио на челу четничких и добровољачких одреда за ослобођење српског народа у Четничкој акцији 1905–1908. године; балканским ратовима 1912. и 1913. и Првом светском рату од 1914. године. Крајем 1916. у вишедневној крвавој борби за ослобођење Кајмакчалана од Бугара погинуо је 29. новембра 1916. године, на челу својих ратника на Сивој стени планинског масива Груниште. Војин Поповић – војвода Вук је оличење храбрости и смелости у ратним акцијама и изразити пример привржености и љубави према свом народу и отаџбини – синоним за свеукупно ратно добровољаштво, својствено српском народу у борбама за слободу, које сеже у нашу далеку прошлост.

Ратничка легенда војвода Вук својом делом исписао је светлу страницу у српском ратоводству за слободу и трајан је пример свим генерацијама како се воли и брани отаџбина Србија.

Одликован је: Орденом Карађорђеве звезде са мачевима III реда (два пута) и IV реда, Златном медаљом за храброст „Милош Обилић”, Медаљом Краља Петра I, Медаљом за војничке врлине и Споменицом 1912. и 1913. Од страних одликовања имао је руски Орден Св. Станислава III реда и француски Ратни крст корпусног реда

Пешадијски потпуковник Војин Поповић

Причаћемо деци, каква беше рука/У војводе храброг, у горскога Вука,/У грудима докле мајка дете храни/Причаће се, како се отаџбина брани./Велики Војводо!
Ти сада опрости/Што из смртног санка дижемо ти кости:/Твој Београд, ево, сад пред тобом рида,/Велики и мали, све ти капу скида.
Богати и силни, и они што просе/Нека скину капу, јер јунака носе;/Нека сузу пусте јер то ране ишту/Јунака, што славно паде на Груништу! – Добрица Милутиновић

 

На вечној стражи слободе

На београдском тргу, на Топличином венцу, на високом постаменту, уздиже се монументална фигура ратника огрнутог црном пелерином с пушком у десној руци и високо уздигнутом левом руком. Заустављен у покрету, на вечној стражи, поносито стоји ратничка легенда: пешадијски потпуковник Војин Поповић – војвода Вук, командант српских ратних добровољаца.

Споменик војводи Вуку, рад Ђорђа Јовановића, у парку на Топличином венцу

Потпуковник Војин Поповић, ратник, командир и командант у многим биткама за слободу Србије, рођен је у Сјеници, од оца Алексе и мајке Стане, по најизвеснијим изворима 9. новембра 1881. године, а храбро погинуо на челу својих добровољаца у одсудном боју на кајмакчаланском масиву Груништу 29. новембра 1916. године. Погодио га је метак испаљен из бугарске заседе у часу када је са својим јуришницима извршавао изричиту наредбу команданта Треће армије Српске војске пуковника Милоша Васића: „Грунишки вис се по сваку цену мора освојити”.

Битка на Кајмакчалану вођена је између 12. и 30. септембра 1916. године, када је српска Трећа армија уз велике губитке успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.523m. Између 26. и 30. септембра 1916. врх је више пута заузиман, док га Српска војска, коначно, није заузела 30. септембра. Освајањем Кајмакчалана борбе на том делу фронта нису завршене. Добровољачки одред војводе Вука, иако веома исцрпљен и без значајније попуне, наставио је дејства све до 29. новембра 1916. године, до погибије војводе Вука.

Војводу Вука, погинулог команданта Добровољачког одреда, извукли су из борбе ратни другови и пренели у Скочивар. Једанаестог децембра његово тело пренето је у Солун, где је уз највеће војне почасти сахрањен на војничком гробљу Зејтинлик. Имао је само 35 година.

Војвода Вук погинуо је на челу своје чете

Рајс о испраћају посмртних остатака војводе Вука у Солун

Рудолф Арчибалд Рајс, српски ратни добровољац и хроничар ратних догађаја на српском ратишту у светским медијима, овако је видео испраћај Вукових посмртних остатака у Солуну: „Дан је мутан са кишом и маглом. Мала српска црква у Солуну је препуна. Има српских војника свих чинова, од простог војника до шефа Генералштаба. Међу њима се налазе и изасланици свих савезничких војски. У првом реду је неколико дама и деце сасвим близу мртвачког сандука, који је прекривен тробојном заставом краљевине старог Краља Петра. Свако од присутних држи упаљену воштаницу и светлост тих малих пламенова, који се лелујају, чаробно обасјава необична лица у мрачном храму. То су ратници, који су из рова изашли. Има младих и старих, грдосија са Христовом брадом, са сељачким и финим лицима, која су поцрнила од сунца, ватре и кише. Ови војници нису обични ратници, то су добровољци, који се скоро три године боре, без војничке спреме, често без склоништа где би могли одморити своје уморно тело, уз то често трпе глад, али су увек готови да испуне најсветлије дужности.

Свештеници служе службу. Бели дим од тамјана разилази се по ваздуху у густим облацима. Позлаћени ликови од светих икона олтара одбијају црвене и дрхтаве пламенове безбројних воштаница. Три дечака, су ту у средини скупа? Изгледа да су неосетљиви према целом том сјају велике церемоније! Зашто се њихове велике и замишљене очи не скидају са тог мртвачког сандука, који се губи под народном заставом? То је зато што они знају да пред њима леже смртни остаци једног великог јунака њихове домовине, једног храброг делије, чије име још за његова живота било на причу од Београда до на дно Македоније. Ови свештеници опевају потпуковника Војина Поповића – Војводу Вука.”

Државна сахрана војводе Вука

Добровољци су 30. септембра 1923. године пренели Вукове посмртне остатке и сахранили их на Новом гробљу у Београду. Сви дневни листови обавестили су ширу јавност о преносу посмртних остатака и државној сахрани великог и храброг ратника за слободу српског народа.

Тачно у девет часова пре подне изнет је ковчег са остацима војводе Вука из зграде железничке станице и на степеницама представници разних корпорација и удружења одржали су кратке говоре, у којима је истакнут огроман пијетет према војводи Вуку, поштовање његових идеала и вера у њих. Било је више говорника, који су, са неколико пригодних реченица, умели дати одјека своме узбуђењу и поносу на дан глорификације народног јунака.

У два и по часа поподне ковчег са костима Војводе Вука спуштен је у гробницу.

Ратни другови износе ковчег с посмртним остацима свог команданта

 

 

Извор: Војвода Вук – Ратничка легенда, Видоје Голубовић, Новица Пешић, Предраг Павловић (Прометеј, 2023)