29. март
Годишњица рођења Станислава Кракова
(Крагујевац, 28. март 1895 – Сен Жилијен, 15. децембар 1968.)
Станислав Краков је био српски официр, новинар и књижевник. Отац Сигисмунд по занимању је био лекар, а мајка Персида је била сестра Милана Недића. Током Балканских ратова борио се под вођством Војводе Вука. По завршетку ратова уписао се на Војну академију. Када је почео Први светски рат приступио је војсци, учествујући у борбама као и повлачењу преко Албаније. Краков је учествовао и у борбама код Кајмакчалана. Током ратних сукоба рањен је 17 пута, а за своје заслуге је носилац више ратних одликовања. Ослобођењем српског народа и стварањем државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Станислав Краков почиње да се бави књижевношћу, новинарством и режијом. Током тридесетих година XX века био је на челу дневног листа Време. Краковљева дела се налазе у различитим жанровима, а од историјско-публистичких се издвајају Пламен четништва, Престолонаследник Петар и Генерал Милан Недић. Нарочито се истиче аутобиографија Живот човека на Балкану. Пред Други светски рат се придружио покрету Збор, где је имао задужења шефа одсека за пропаганду у склопу Генералног секретаријата. Одабравши страну Димитрија Љотића и Милана Недића за време рата, био је приморан да 1944. године напусти Србију. Остатак живота је провео пишући у Швајцарској и Француској.
Једна од књига која се издваја из стваралачког опуса Станислава Кракова јесу Ратни дневници 1912–1916. Приређивач овог рукописа, Мирко Демић, истиче да су ови записи из младалачки дана у Балканским ратовима и Великом рату, послужили Кракову за настанак аутобиографског дела Живот човека на Балкану.
У наставку текста можете прочитати одабране сегменте из овог ратног дневника, једног из реда врло важних које су водили српски војници.
Борба на Кривој Феји
„У томе тренутку када су војници почели да отварају ватру ја сам стајао на корак-два иза њих и то на самом врху ћувика, када одједном осетих како ме нешто ошину преко груди, и јак удар по левој мишици и моментално падох, па одмах се дигох и осетих да ми је лева рука тешка. […]
Куршум који је дошао с бока, пробио ми је блузу на грудима, прошао кроз буђелар, поцепао унутра два стотинарке, моју фотографију и још неке хартије и онда ударио у руку.
Превише ми рану, и пошто је била лака јер ми кост није била повређена, не хтедох да изађем из строја. […]
Одступао сам по мраку, лутајући са оно неколико војника, нисам знао где да идем. […]
Ту преноћих у једној кући крај огњишта заједно са осталим официрима на слами, морен целе ноћи јаком грозницом. Грозница и рана која ме је болела нису ми дали да спавам поред свега умора, ипак пред зору – заспах мало.ˮ
Повлачење кроз Црну Гору
„1. децембра цео дан пада снег. Нападао је преко колена. Магла. Потом поче да пада и киша и снег.
Ја се изненада разболех. Добио сам јаку дизентерију, потом као неку врсту колере јер сам добио толико јако повраћање са грчевима да сам изгубио и обамро, сав сам се био охладио тако да су мислили да ћу да умрем, по топлим камењем које су ми метали на стомак и ноге, повратих се мало и заспах.ˮ
Кроз Албанију
„Божић! Колико је радости изазивала помисао на тај празник а како сам га жалосно сад дочекао. Далеко од куће, далеко од отаџбине, усред дивље Албаније, у једном каљавом орању седим сам са командиром крај бедне ватрице, провевши Божић уз пилав са нешто конзерве и добили смо по порцију брашна да умесимо погаче.
Капетан Триша за скупе паре, 30-40 динара, беше купио једно пеасе, чије је месо личило пре на све него на прасећину, и то прасе смо поделили сви официри, сваки је добио по једно парченце, један залогај.ˮ
Укрцавање
„Седох у једну лађицу која ме одвезе до самог Говина. Ту се искрцасмо. Најзад осетих под ногама земљу. Били смо спашени. Спашени од смрти, од глади, од куршума, од свију опасности које су нам висиле над главом док смо пролазили кроз Албанију, одступајући из Србије.
Наша албанска Одисеја завршена је.
На солунском пристаништу угледасмо француске шасере. Ту је био један батаљон. Пошто смо се искрцали одосмо и убиваковасмо се у једној маслиновој шуми у близини Говина.ˮ
Извор: Ратни дневници 1912 – 1916 – Станислав Краков
Константин – књига о Винаверу – српство као судбина – Бранислав Станковић
Фотографија: https://kaldrma.rs/da-li-ste-citali-stanislava-krakova/
