Дан Дунава

Дан Дунава

Дан Дунава је међународни дан реке Дунав који се обележава 29. јуна у земљама широм Европе. Међународна комисија за заштиту реке Дунав први пут га је прославила 2004. године, на дан десете годишњице од потписивања Међународне конвенције о заштити Дунава, 29. јуна 1994. године у Софији.

Праисторија

Равничарско-терасасти терени обале Дунава, због својих природних богатстава одувек су били привлачни за организовање сталних насеља. На његовим обалама, као и на већим речним острвима која су данас потопљена или сједињена с копном, у континуитету од преко 10.000 година, нађени су трагови најстаријих цивилизација древне Европе и прва неолитска насеља. Ови простори су током последњих миленијума старе ере настањени разним подунавским, палеобалканским племенима и народима – Илирима, Трачанима, Дакомизијаcцима, Келтима и другима.

Римски период

Дунав је, као највећа европска река, имао врло значајну улогу у разграничавању држава и тежњи појединих народа да избију на његову обалу. У тим стремљењима, многи народи су настојали да своје присуство учврсте изградњом утврђења за смештај пограничних трупа које би интервенисале по потреби. Посебна пажња придавана је локацији и раздаљини између утврђења. Биране су најповољније локације, или су се постојеће прилагођавале новим потребама.

Римски Лимес

У првих шест векова нове ере, овај део римског Данубиуса представљао је саставни део јединственог војно-стратешког система одбране Римске империје, познатог као Лимес. Уз римске војне положаје, настали су први градови-тврђаве, чија су имена остала забележена у литерарним изворима, пре свега у војним путним картама – итинерeрима, као и у натписима. Обале римског Дунава биле су природна веза између различитих делова континента, са мрежом добрих путева. Римски пут Via Militaris коришћен је и у средњем веку.
Поделом Римског царства на Источно и Западно, почетком 4. века, за ове просторе настала је нова епоха. Премештањем седишта Источног царства у новоосновани Константинопољ, Балкан је добио веома важну позицију као погранична зона за Источно и за Западно царство према варварским племенима која су надирала са севера. Постао је подручје за које су се борили и источни и западни владари.

Иако су обале Дунава биле солидно утврђене и брањене, често су нападане од стране варварских племена и народа, а у 4. и 5. веку приликом инвазије Гота, а затим и Хуна, претрпеле су тешка разарања. Демолирану границу из темеља је обновио византијски цар Јустинијан I (527–565), подижући нове, снажне тврђаве и обнављајући стара римска или касноримска утврђења и градове.

Систем одбране на Дунаву Јустинијановог доба знатно ce разликовао од оног из времена античког лимеса. Уместо великих утврђених војних логора, нови систем одбране састојао ce од низа мањих утврђења с мањом посадом на стратешки важним положајима заснованим на начелима активне одбране.
Крајем 6. и почетком 7. века, ова шестовековна римска и касноримска граница коначно је пала пред освајачким налетима Авара и Словена. Словени су се трајно населили и организовали своја прва насеља на дунавским обалама или острвима. У оно време они су били и носиоци културно-историјских промена и нове раносредњовековне, словенске културе, којом је започело средњовековно разодобље ових простора. Доласком Угара на просторе Паноније, Дунав је убрзо постао природна граница између њихове, све утицајније краљевине и земаља чије су се границе смењивале јужно од Дунава.

Дунав Дејана Медаковића

За причу о Дунаву небитна је стара расправа где се тачно налази извор ове, ако не највеће, а оно сигурно најважније европске реке. Јер, без обзира на првенство Волге по дужини, Дунав је друго место оправдао значајем и историјом, који су битно одредили културолошку, а у најновије време и привредну карту Европе. Заиста је небитно да ли Дунав извире у Фуртвангену или Донауешингену, шта се све збива у мрачним дубинама које су својим токовима премрежиле безбројне воде. У овом подземљу створен је сложени преплет, необичан и непредвидљив, какав може да изгради само упорна снага токова који напокон проналазе своја изворишта.

Од тог тренутка, та сабрана вода креће на путовање, ступајући у борбу са човеком. Тај двобој траје вековима, а за то време човек непрестано покушава да укроти реку, да је зароби, прекроји, да скрши њен отпор и њену ћудљивост. У разним временима људскога развоја, човек је Дунаву одређивао свакојаке, често супротне намене. Он је био његов једини проходни пут, спајао је разне народе и пределе, њиме су пловили ратници и трговци, освајачи и мисионари, његовим простором никада није владала једна држава, нити га је насељавао само један народ, једна култура.

Митови о Дунаву

Дунав је био овенчан и великим митовима, као онима о Аргонаутима и Нибелунзима, веровало се да извире из самога раја, а веома дуго брањен је као цивилизацијска граница између Римског и Византијског царства и свих оних варварских народа, који су силовито надирали ка југу Европе. У античкој књижевности, дело Аргонаутика, ученог митолога Александријске школе III века ст. е. Иполонија са Родоса, поред песничке вредности, има значај и једног од првих и најстаријих путописа, драгоцен извор за проучавање економске географије црноморског и медитеранског простора. Велики део заједничке европске историје нераскидиво је повезан са овом реком, а њено тумачење је зависило од општих прилика, сукобљивих или мирних, ратоборних или притајених, у којима је потврђивана неизбрисива уграђеност ове реке у заједничку судбину нашега света. Са свим неспоразумима које памти дуга историја Дунава, не може се порећи да је ова река измакла било каквим и чијим својатањима. Са њених 2.888 километара дужине, она је постала општа својина. Ако се некад веровало да извире из раја, данас се може рећи да се то збива у свести заједничких европских потреба, а корист од њега биће праведније и разумније распоређена.

Литература: Дунав – река јединства Европе и Тврђаве на Дунаву