Миодраг Павловић, рођен на данашњи дан

Сећање као отпор и спасење: Миодраг Павловић

Павловић у дијалогу са митским и древним

Миодраг Павловић, са својом збирком 87 песама, заједно са Васком Попом и његовим првенцем Кора везују се за обнову модерног песништва у послератној књижевности.

Нови правац представља помак од првих послератних песничких покушаја – јасноћа тенденције, традиционалност форме – у поетичком, али и тематском смислу. Ипак, тема ратног искуства морала је окупирати и ову генерацију песника, која је одрастала током Другог светског рата.

Да би се забележило духовно стање настало у годинама након рата, песници посежу за древним, митским мотивима и књижевним делима.

Светско и национално културно наслеђе, у визији ових песника постаје праслика савременог доба, оријентир.

То нипошто није опонашање некаквог историјског узора да би се пошто-пото имао вечито важећи одговор на питања која поставља садашњица. Ово је креативан дијалог са општим и личним каноном – са оним што би се могло назвати књижевном митологијом.

Ускоро о томе ништа се неће знати

Огроман симболички значај у овом контексту има разарање Народне библиотеке у бомбардовању Београда 1941. Јер, ако се у песништву ових песника инсистира на трајним вредностима светске баштине као основној одредници на којој се заснива идентитет, онда укидање тог континуитета са (интер)националном традицијом, искључење из ње, значи искључење из садашњице.

Заборав је једнак бесциљном лутању: то је смисао чувеног стиха из песме, изворно ненасловљене – ускоро, о томе ништа се неће знати.

Дакле, наспрам вишевековног просветитељског пројекта који подразумева бесконачан прогрес, али истовремен и константан заборав: заборав злодела која су служила као средства за циљеве прогреса, и на крају заборав идентитета. То престаје бити питање одговорности или неодговорности за неки поступак, јер престају постојати људи који ће то питање уопште и поставити.

Песник као културни делатник добија нову улогу и одговорност, изражену отворено у Павловићевој програмској максими: „Научите пјесан, она је спасење!“

 

Васељена није страшна ни огромна кад је цела

Сада се може сагледати смисао и његове Антологије српског песништва, која сеже од зачетака српске националне писмености, дакле 11. века, до времена када и сам Павловић ствара.

Наиме, да би се антологија уопште могла назвати успелом, неопходно је да постоји суштинска концепција, а не само спољашња и формална. То значи да се могу приметити скривене, унутрашње везе које су присутне, али нису одмах очигледне.

У Павловићевој антологији, тако, није реч само о избору из целокупне наше књижевности, већ се поезија свих епоха међусобно дозива, колико год личности појединачно биле самосвојне и незамењиве у нашој култури. Успоставља се, дакле, лук, континуитет какав није био својствен нпр. ранијој антологији Богдана Поповића, који као имплицитни почетак нашег песништва узима романтичара Бранка Радичевића.

Павловић се афирмисао као значајан антологичар. Исто толико је, поред песништва, утицајан и као један од наших највећих есејиста двадесетог века.

Есеји модерног песништва, и не само код Павловића, добијају готово подједнак значај као и песништво. Ти текстови говоре о њиховим виђењима стваралаштва, као и о песницима према којима имају афинитете. Павловић, управо зато бројне есеје посвећује народној књижевности, паганским и митолошким слојевима наше културе. То је појава паралелна чињеници да у песништву зазива не само класичну античку књижевност, већ и средњовековну поезију, и народну књижевност.

Песник модерности је свестан да се налази у опозицији према моћи која, како каже један од његових наслова, узурпира небо.

Треба поново пронаћи наду, као што каже последња песма његове поменуте прве збирке. Али је и уцеловити колективним и трајним.

 

Аутор текста: Павле Зељић