Годишњица рођења Алексе Шантића

Велики српски песник и академик, Алекса Шантић, рођен је у Мостару 27. маја 1868. године. Одрастајући у трговачкој породици, врло рано се суочио са недостатком разумевања за свој песнички таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани а потом се вратио у Мостар.

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. Књижевна критика му је била наклоњена, те је истицала како у његовој поезији преовладавају понос јуначком прошлошћу, протест против мучне садашњости и вера у бољу будућност.

Никако не смемо занемарити његов рад на пољу културе, где се заједно са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем залагао за подизање културне свести и образовање младих. Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године. У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач. Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“. Шантић је постао главни уредник овог часописа (1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права. „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности. Овај лист окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.

Творац је преко 800 песама међу којима се истичу: Хасанагиница, Емина, Остајте овдје, Претпразничко вече, Вече на шкољу, О класје моје, Моја отаџбина…

Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дело колико Алекса Шантић. Овај песник је био највеће дете у нашој књижевности. – Јован Дучић

Један је од ретких песника који не лажу…
Ми имамо данас песника оригиналнијих,
који више кажу нашем духу, имамо их живописнијих, мелодичнијих и вештијих,
који више забављају наше очи и наш слух, али ми немамо песника који више говори о нашем срцу. – Јован Скерлић