27. фебруар

Мира Алечковић
(Нови Сад, 2. II 1924 – Београд, 27. II 2008).

Пре и за време Другог светског рата

Песникињи и романописцу за децу и одрасле Мири Алечковић право име је Мирослава. Мирин отац Машан био је новинар, а мајка Драга, рођ. Трпинац, телеграфисткиња, инспектор пошта. Брат Мирине мајке Драге био је Милош Марић, отац Милеве Марић Ајнштајн.

Наша књижевница је у Београду завршила француску основну школу и ниже разреде гимназије, више разреде у Првој женској гимназији. Била је под покровитељством и стипендијом патријарха српског Варнаве. Као девојка с перфектним знањем француског језика, предаје француском министру спољних послова петицију српске омладине против рата. У гимназији је била председница одбора литерарне дружине „Заједница” и чланица редакција листова Зора и Нови средњошколац.

Почела је да пише такође у гимназији, непосредно пред Други светски рат. Због песме „Свели су млади љиљани”, објављене у Новом средњошколцу 1939, претило јој је избацивање из школе, од чега ју је спасла њена бивша учитељица Десанка Максимовић. Десанка је Миру уз помоћ Српске патријаршије извукла из затвора сву крваву од батина Гестаповаца. Иако чланица СКОЈ-а од 1939. и припадница партизанске илегале у Београду, пошла је у рат са Краљевском војском у отаџбини, али се након расформирања јединице и овог ужасног догађаја прикључила НОП-у. Била је болничарка, чланица Агитпропа II пролетерске дивизије. За време рата уредила је први број илегалног часописа Пионир.

И након рата борац за слободу и правду, вредна културна радница и плодна књижевница

Године 1947. Мира Алечковић удала се за сликара саву Николића Гражанског, који је урадио један леп њен портрет у уљу. Имали су троје деце: Срђу, Неду и Милу.

Након рата, Мира је уређивала листове Омладина, Пионир, Младост, Полетарац, Борба. На Филозофском факултету у Београду дипломирала је општу књижевност и славистику у класи чувеног Александра Белића (1953), у Паризу је завршила вишу Фушеову школу при Сорбони (1953–1954).

Један је од оснивача (уз Бранка Ћопића, Арсена Дилића и Александра Вуча) часописа Змај (1954) и његова главна уредница до гашења 2003. Била је уредница у издавачким кућама Нолит (1952–1955) (где је први пут објавила Кафку и Пруста), Космос (1955–1961) и Младо поколење (1960–1963). Године 1959. њена свечана песма „Југославијо“ (писана на музику Николе Херцигоње) требало је да постане држвна химна, али је одбила да измени текст.

Неуморна посленица културе

Наша вредна и неуморна културна радница била је председница Савеза књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије у више мандата, председница Друштва за културну сарадњу Југославија–Француска и Друштва пријатељства Југославија–Норвешка, чланица управе ПЕН клуба Србије. У демонстрацијама 1968. излазила је да подржи студенте и да им чита песме, чак и када је наређено да се у студенте пуца. Године 1981. на суђењу песнику Гојку Ђогу за збирку песама Вунена , међу првима је стала у његову одбрану. Остала је њена реченица упућена тадашњим властима: „Јадно ли је друштво које суди песнику!“

Наша Мира била је полиглота, говорила француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, словачки, македонски и словеначки. Сарађивала у заиста великом броју листова и часописа. Само неки од њих су: Летопис Матице српске, Титов пионир, Књижевне новине, Борба, Ослобођење – Забавник за дјецу, Gëzimi, Пионири, Весела свеска, Јединство, Политика – Политика за децу, Змај…

Ауторка је више од 30 књига за децу и одрасле. Најпознатије књиге за децу су: Звездане баладе (више од 20 издања), Царева пољана, Збогом велика тајно, За мамине очи (избор Слободан Ж. Марковић,1995). Међу најпознатијим романима и збиркама за одрасле су Три пролећа. Пољана, Трагови без стопа, Љубави је мало, Да живот буде љубав, и друге.

Награде, одликовања и признања

Мира Алечковић је заступљена у готово свим читанкама, школској лектири и антологијама поезије за децу: Антологија послератне српске поезије: 1945–1955 (1955), Антологија савремене поезије за децу (1961), Приче из Народноослободилачке борбе (1974); Ми смо Титови, Тито је наш (1975) и др. Дела су јој превођена на албански, бугарски, грузијски, грчки, италијански, летонски, мађарски, македонски, немачки, пољски, румунски, руски, словачки, словеначки, украјински, француски, чешки.

Наша плодна књижевница добитница је многих књижевних награда, од којих су најзначајније: Републичка награда за збирку песама Три пролећа (1950); Награда „Дечја књига” за роман Сребрна коса (1953); Награда „Курирчек” за најбољу песму за децу (1964); Златна медаља за поезију на међународном конкурсу у Пистоји (Италија, 1965); Прва награда совјетског дечјег часописа Пионир (1966); Награда „Партизански курир”; Златно перо Савеза совјетских писаца; „Невен”, Велика повеља Змајевих дечјих игара; „Змајев штап”; Горанова награда; „Младо поколење”; Златна значка Културно-просветне заједнице Србије; Награда „Раде Драинац”; Седмојулска награда за животно дело; Награда „Милица Стојадиновић Српкиња”; Велика златна Медаља „Цар Душан” (Грачаница).

Ова неустрашива жена носилац је Ордена за храброст у Другом светском рату, Ордена Братства и јединства, Ордена заслуга за народ СФРЈ, као и Ордена за храброст СССР. У Француској су јој додељена звања Витеза Легије части (од председника Републике Шарла де Гола), Официра Легије части (од председника Републике Франсоа Митерана) и Официра уметности и књижевности (француско Министарство културе). Одликована је и сенегалским орденом „Велики сенегалски лав”.

Имајући све ово у виду, не можемо да се не сложимо са америчким књижевником Артуром Милером, који је рекао: „Када бих ја бирао и одлучивао које су три највредније, најспособније и најрадније жене на свету… међу њима би свакако морала бити и ваша књижевница – Мира Алечковић.“

(Извори: Мила Алечковић Николић. У дому моје мајке: успомене Мире Алечковић, Српски књижевни гласник, 2012; М. Карановић, Ј. Љуштановић, Алечковић Мира, Лексикон писаца Југославије И, МС 2021)

Аутор текста: Јелена Загорац