Годишњица присаједињења

Присаједињење Војводине Краљевини Србији

Пред новосадску скупштину

Национални занос испунио је новембарске дане 1918. године. Долазак победничке српске војске и чињеница да се Хабзбуршка монархија у потпуности распала, подстакла је становнике 211 градских и сеоских општина Баната, Бачке и југословенског дела Барање, да међу собом изгласају представнике за предстојећу Велику народну скупштину. Можда ће нам се одлука да право гласа имају само становници словенског порекла учинити недемократичном, у извесном смислу одлука и јесте таква, али никако не смемо испустити из вида вишевековни притисак немачке и мађарске националне доминације. Оваква одлука Словена свих вера и нација била је само тачка стављена на потпуно раскидање државно-правних веза са Хабзбуршком монархијом и Краљевином Угарском, али и јасан пут ка осамостаљењу. Избор се свео на 757 посланика међу којима су се нашли Срби, Буњевци, Словаци, Русини, Шокци, Хрвати, али и чак 6 Немаца и 1 Мађар. За проучаваоце историје и политикологије драгоцен је податак да ће се међу посланицима Велике народне скупштине наћи и 7 жена.

У хотелу „Гранд” 25. новембра 1918.

Неколико дана пред саму скупштину водила се озбиљна политичка расправа – на који начин ће Војводина ући у будућу заједничку државу. Постојале су две могућности: преко Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, или путем непосредног присаједињења Краљевини Србији.

Своју одлуку о непосредном присаједињењу Срем је донео дан раније, 24. новембра, док ће 757 посланика, представника Баната, Бачке и Барање своју одлуку донети окупљени у великој сали новосадског хотела „Гранд”, 25. новембра 1918. године на Великој народној скупштини.

Чини се да до одлуке о непосредном присаједињењу Војводине Краљевини Србији, са којом ће, одмах потом, приступити и заједничкој држави Јужних Словена – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца ипак није било тешко доћи.

Данас нам се чини да су говори двојице посланика заслужни за то да одлука превагне баш на ову страну.

Део говора Јаше Томића

„…хоћемо да обучемо прво српску кошуљу, јер нам је она најближа, а после тога заогрнућемо се и огртачем Југословена.

Јесмо ли добро урадили? Ако питамо срце, казаће, учинили сте по мени; ако питате памет, и она ће то казати. Није било могуће обратити се ма на коју другу државу, да нас заступа на светском дивану, на договору о миру… Србија је данас љубимица света. Наш је положај овде тежак. Али кад ступи Србија, раскрвављена Србија на великом дивану, а кроз њене рањаве груди види се велика душа њена. Па кад Србија каже: Изгубила сам силну крв! А у Банату, Бачкој и Барањи има много крви од моје крви, и та крв живи… Па кад та Србија каже: Дајте ми моју крв и моје кости, да би могла живети и ја и они, зар може бити државе на светском дивану, која је може и сме одбити?”

Део говора Блашка Рајића

„…Наша будућа југословенска држава је као јаје из кога ће се излећи орао, који ће се дићи небу под облаке. Но као што јаје, ако је у њему само беланце, не вреди ништа, јер нема у њему садржине, жуманцета, тако ни југословенство само за себе не вреди ништа: оно би било само беланце у јајету, а садржај је овога јајета српски народ у Србији.”

Блашко Рајић, чији је родољубиви говор довео атмосферу до усијања, био је буњевачки првак и свештеник,али и представник јединственог буњевачког и српског наступа у Војводини. Након његовог говора салом су одјекивали узвици „Живела браћа Буњевци!”.

 

Једногласне одлуке Велике народне скупштине у Новом Саду

– Молимо владу братске Србије да на Конференцији о миру заступа наше интересе.

– Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност и напредак у сваком правцу не само нама, него и свим словенским па и несловенским народима који с нама живе.

– Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежњу свију Југословена, јер је и нама искрена жеља да српска влада, удружена са Народним вијећем у Загребу, учини све да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца, под вођством краља Петра и његове династије.

– И зато да би ова скупштина помогла са своје стране остварити јединствену државу свију Срба, Хрвата и Словенаца, бира два члана који ће стојати на услузи српској влади: Јашу Томића (Нови Сад) и Блашка Рајића (Суботица) и бира два члана који ће стајати на услузи Народном вијећу у Загребу: др Јована Манојловића (Суботица) и Васу Стајића (Нови Сад).

Две допунске одлуке посланика из Сомбора

Допунске одлуке, односиле су се на обезбеђивање свих права свим становницима Војводине и инсистирање на уважавању права сународника који ће остати ван граница земље:

– Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама, обезбеђује се свако право којим желе да, као мањина, очувају и развијају своје биће. А исто тако, захтева скупштина ова, да се оним Србима, Буњевцима и Шокцима, који и даље остају изван наших граница у другим државама, обезбеди право заштите мањина, њихов народни опстанак и развитак на начелу реципроцитета…

Друга допунска одлука

Циљ и сврха ове друге допунске одлуке били су формирање нових органа управе – Великог народног савета и Народне управе. Ова одлука била је донета након образложења Петра Коњовића. – Банат, Бачка и Барања, у границама које повуче Антантина балканска војска, проглашавају се данас 12/25. новембра 1918. на Народној скупштини у Новом Саду, на основу узвишеног начела народног самоопредељења, отцепљени како у државноправном тако и у политичком погледу од Угарске. Због тога Народна скупштина поставља Велики народни савет којем је извршни орган Народна управа. Народни савет чине 50 чланова изабраних из ове Народне скупштине. Народни савет доноси потребне уредбе и наредбе, поставља Народну управу и врши надзор над њом…