25. мај │Годишњица смрти Константина Данила
Академска ученост претворила је наше уметнике, на жалост веома често, у више-мање добре епигоне. Њихове праве и трајне вредности ограничавају се најчешће на колористичке проблеме. Када је у питању боја, блеснуло је још најпре оно старо ликовно осећање које наши мајстори нису могли да стекну у сасушеним академијама, понајмање у бечкој, чију је дубоку конзервативност, са тешким последицама по себе лично, нападао и сам Валдмилер (Ferdinand Georg Waldmüller, 1793–1863). На тај начин показало се, скоро као правило, да су до појаве Ђорђа Крстића главни представници нашег сликарства баш оне личности чије формирање лежи ван академија, или уколико су у њима и боравили, који су својим снажним темпераментом побеђивали наметнуте окове и строге школске програме.
У такве снажне личности међу првима треба убројати сликара Константина Данила, коме ово особено место обезбеђује и његово плодно црквено сликарство, које и данас, после више од сто година, зрачи изузетним ликовним вредностима, упркос престројавању које је дало превагу портретисти Константину Данилу.
Свој први рад на изради једног православног иконостаса Константин Данил отпочиње 1828, а довршава га 1833. Захваљујући осетљивом и радозналом панчевачком проти Константину Арсеновићу, Данилу, тада још уметничком анониму, поверена је израда иконостаса за Успенску цркву у Панчеву. Његово оклевање да прими овако велики посао, упркос знатној суми новца, сасвим је разумљиво, ако се има у виду да је он у тај посао улазио без икаквих ранијих предзнања о проблемима православног црквеног сликарства, збуњен и несигуран пред толиким бројем композиција које је захтевао традиционални распоред.
Постаје јасно да се српска уметност срела са једним мајстором који се одлучно решио да прекине ток уобичајених шаблона и скучену машту грађанских уметника, оних који су са тако много труда одржавали континуитет нашег црквеног сликарства. Супротстављајући се са највећим амбицијама тим шаблонима, самоуки Данил понекад је постајао жртва превеликих терета. Јер, и поред свих колористичких чаролија којима располаже његова раскошна палета, понекад доиста, а нарочито на композицијама, Данил није успевао да сакрије своје цртачке нетачности, невешта скраћења и непродубљени, тек овлаш наговештени простор.
У сочном, замагљеном, топлом колориту крећу се, скоро лебде Данилови светачки статисти, групе по којима се рефлекторски једнолично, згуснуто расипа светлост, често немоћна за природна стапања у чврста, нерасточива јединства. Па ипак, панчевачко Сретење, Вазнесење и Духови спадају у најуспелије композиције које је насликао Константин Данил. Тешко да ћемо икада касније срести овако висок домет Данилове инвентивности.
„Сваки посао треба времена“, говорио је Данил, „а ниједан толико колико овај. Послови наши изложени су најширој публици и каснијим временима, а нису тако кратког века ко они чиновника, свештеника или кога другог. Некад сам и ја ишао само за тим да посао свршим, предам и новце примим. Али то је давно прошло и престало, још пре панчевачке цркве, дакле 1828. године. Данас радим опрезно и мотрим на све, а нећу да ми се после 100 година нађе мана или погрешка. Мене није имао нико да овако подучава и ја сам се сам овом научио…“
Сликар портрета
И тако, док је у свом црквеном сликарству Константин Данил показивао смисао за разне компромисе, покушавајући упорно да у појединим фазама свога прилагођавања изнађе и свој властити уметнички стил, да открије своју варијанту „православности“, дотле његово портретно сликарство сведочи о знатно већој ликовној уравнотежености, о једној целини иза које су мање видљива уметничка колебања. Другим речима, ако се Данилови портрети сакупе на једном месту, добија се утисак да је њихов аутор знатно вернији припадник своје класицистичко-бидермајерске епохе, да је у овом сликарском роду мање загледан у прошлост, у тековине барокног сликарства на првом месту.
Већ по величини својих портрета Данил је сав у оном скученом, строго кројеном формату, тако типичном за бидермајерску епоху, величини која је сасвим рационално прилагођена новој уметничкој форми, онемогућујући скоро унапред штедро разметање сувишним, декоративним ефектима. Оно површинско обрађивање портретисаних личности које српски класицисти преузимају из наше грађанскеваријанте рококоа, она нешто умирена, али ипак из тог дефеудализованог рококоа преписана линеарна арабеска, једна је од почетних карактеристика ране портретне уметности Константина Данила.
Једва да постоји неки Данилов портрет на којем се не види, баш у детаљу, са коликим је знањем ма-теријализације располагао овај сликар. Рефлекси на накиту, разноврсне и разнородне племените материје појављују се на његовим портретима, а све то набачено је више успутно, више као неки надмоћни наговештај сликаревог мајсторства. Сви ти декоративни елементи намерно су сведени, или су вешто подређени тражењу других, у првом реду психолошких вредности.
Увек је лице модела оно које све саопштава о Даниловим портретима. И композиција слике као и цео њен аранжман само су одраз оног психолошког профила који је тог тренутка открио Константин Данил. Са подједнаком сликарском радозналошћу Данил се загледа у ликове малих, локалних спахија, свештеника и официра и њихових жена. Њега тако очигледно привлачи затворени свет њихове животне сигурности.
Нека аристократска елеганција, неусиљена лежерност, мекоћа, понекад помало и наглашена меланхолија имућних, рођена у обезбеђеној доколици, провејава Даниловом галеријом портрета. Читавом својом атмосфером представља она одступање од оног српског света који су сликали његови многобројни сликарски савременици.
Можда ће тек касније само Паја Јовановић насликати у српском сликарству толики број портрета на којима су у толикој мери видљиве уметникове симпатије за далеки аристократски „штимунг“. Па ипак, као онај сфумато који понекад примењује на својим платнима, обавештавајући нас на тај начин о својој сликарској обавештености, веома је танка прозирна преграда која уметност Константина Данила одваја од осталих токова српског сликарства, од којих се овај мајстор није никада до краја удаљио.
Текст преузет из књиге Српски сликари XIII–XX века Дејана Медаковића
