Годишњица рођења Милице Јанковић

О (поновном) рођењу Милице Јанковић, књижевнице

Продор у канон

У периоду када Милица Јанковић ступа на књижевну сцену, она већ није усамљена као женски списатељски глас. Тако је епоха око Првог светског рата и посебно међуратни период од изузетног значаја за развој женског писма код нас. По први пут од самих почетака наше националне књижевне продукције, женско ауторство није могло бити посматрано као куриозитет и пропратна појава главног тока књижевности.

Наравно, паралелне појаве приметне су и у оквиру других уметности, нарочито сликарства, као и у науци, и филозофији. Грађанске жене, наизглед, добијају најзад своју стваралачку аутономију. Сем Милице Јанковић, треба зато поменути и друга сувремена имена попут Исидоре Секулић, Данице Марковић, Десанке Максимовић, Анице Савић Ребац…

Жанровска сегрегација

И поред тога, оно што је карактеристично за ову епоху је чињеница да иако су се ове књижевнице избориле за самостално стваралаштво, то није био случај са самосталним вредновањем те уметности. Личности задужене за доношење коначног суда о вредности били су, генерално, истих уверења о природи женског писања као и претходне генерације. То је за последицу имало нешто што бисмо могли назвати, мало сензационалистички, жанровском и тематском сегрегацијом.

Пре него што објаснимо шта под тим подразумевамо, споменућемо и још једну карактеристичну појаву: тзв. страх од ауторства, присутан код ауторки тог времена. На пример, многе су ауторке објављивале своје радове под псеудонимима (као и сама Милица Јанковић), или их писале у мушком роду, тј. из мушке перспективе. Дакле, не чуди зашто пре овог историјског помака, није било могуће да се јави доминантна књижевна личност која би у значајној мери обликовала канон, а да истовремено буде женског пола.

 

Чувен је пример критике Јована Скерлића који карактеристично доводи у везу два књижевна првенца: Исповести Милице Јанковић, и Сапутници Исидоре Секулић. Скерлић имплицитно ставља дело Јанковићеве изнад остварења Исидоре Секулић.

Разлог за то можемо пронаћи у често навођеној Скерлићевој саблажњености над перципираном отуђеношћу Секулићеве од стварних проблема народа. С друге стране, исто тако је важна и „усаглашеност“ Јанковићеве са природним осећањима и стањима у поменутој књизи.

Једном речју, афирмација ауторки зависи од једног неизреченог става: књижевнице могу стварати, њихова дела завређују ширу читалачку публику, али само уколико се уклапају у очекивања критике и читалаштва о томе на који начин жене треба да пишу, који су жанрови који им доликују.

Перспектива садашњице

 

Позната је, и сасвим природна, тренутно актуелна тенденција превредновања канона. Поново се размишља о томе које личности канону припадају, а које пак више не. Када узмемо у обзир народну књижевност насталу усменим путем, видимо да се у њој мотиви и теме стилски брусе с временом, али ретко застаревају.

Напротив, одлика ауторске књижевности је, насупрот томе, да – као што се каже – књиге имају своју судбину. То значи да се одређене књижевне појаве јављају као не само поново актуелне, него можда и актуелне по први пут.

Требало би сада перспективу посматрања дела Јанковићеве „изврнути“ и сагледати са становишта данашњице. Приметићемо један нови одзив у читалаштву. Није претерано рећи, дакле, да се ради о смештању ове ауторке у прави контекст. Не само њеног, већ и нашег времена.

 

Аутор текста: Павле Зељић