Годишњица смрти Јована Ђорђевића

Јован Ђорђевић

(Сента, 25. новембар 1826 — Београд, 22. април 1900)

Јован М. Ђорђевић  био је српски књижевник и културни делатник. Оснивач је Српског народног позоришта и аутор текста химне Боже правде.

Родио се новембра 1826. године у Сенти, од родитеља, оца Филипа трговца и мајке Ане рођ. Малешевић. Отац се уз трговину радо бавио економијом и пчеларством, чак је и књигу о томе објавио 1860. године. Мајка га је научила да чита и пише пре него што је пошао у школу. После завршетка основне школе у родној Сенти, учио је гимназију: први разред приватно код куће и наставио у Сегедину (2-4; 6), Новом Саду (5) и Темишвару (7), филозофију у Пешти (8), а 1845. године уписао се на пештански медицински факултет. Три године студија у Пешти провео је као Текелијин стипендиста. Револуционарне 1848. године дефинитивно је прекинуо студије, јер је очево имање пропало, а стипендија од 60 форинти била недовољна. Следеће 1849. године бачки велики жупан, Исидор Николић-Џавер, и сам познати писац, позвао га је к себи у Сомбор. Жупан га је запослио као дијурнисту, (где је провео две и по године) а затим послао у Загреб, да заврши студије и положи испит.

Школовање

Након дипломирања из Сомбора је отишао у Лугош, за судског чиновника, а 1852. године, на позив патриота, прешао је у Нови Сад за професора велике српске гимназије. Овде је због Вуковских и народњачких идеја, дошао у сукоб с неким члановима патроната, те је (1857) примио у Пешти секретарство Матице српске и уредништво Летописа. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1857–1859. године, и једини из матичиног одбора књижевник, без права гласа. Наишавши и овде на непријатељство истих чинилаца, одазвао се 1859. године понуди Данила Медаковића и прихватио је, уз Ђ. Поповића, сауредништво Српског дневника у Новом Саду.

Просветни рад

Јован Ђорђевић је у оквиру свог рада највише био посвећен административним пословима и обликовању просветног дела листа. Преломне године у његовој каријери биле су 1860. и 1861. Тада почиње да објављује значајне текстове о позоришту, који су снажно одјекнули међу Србима у Војводини и непосредно допринели оснивању сталног Српског народног позоришта 1861. године, под окриљем Српске читаонице. Исте године, као посланик на Благовештенском сабору, бележио је ток седница, да би те записе касније објавио у књизи „Радња Благовештенског сабора“.

Године 1863. фактички препушта уређивање „Српског дневника“ Светозару Милетићу и све више се окреће позоришту, организујући бројне турнеје. Већ 1864. лист је обустављен, а Ђорђевић, као одговорни уредник, изведен пред војни суд. Иако је 1865. проглашена општа амнестија, лист није обновљен. Две године касније доводи новосадску трупу на гостовање у Београд, где му је после представе 5. новембра 1867. кнез Михаило обећао да ће сопственим средствима изградити позоришну зграду у престоници.

Већ 1868. године Ђорђевић постаје први директор Народног позоришта у Београду, а од 1870. и његов драматург. Исте године оснива привремену Позоришну школу. Када је 1873. позориште затворено, против његове воље, прелази у просветну службу. Био је директор полугимназије у Шапцу (1876), затим гимназије (1878), а од 1880. и учитељске школе у Београду. За професора опште историје у Великој школи изабран је 1888. године. Кратко је 1892. обављао и дужност министра просвете, а исте године обележена је и педесетогодишњица његовог књижевног рада. Пензионисан је 1896. године. Раније је био и наставник историје и географије краљу Александру, кога је пратио на путовању у Крим.

Књижевни рад

Његов књижевни рад започео је већ 1842. године стиховима посвећеним рано преминулој сестри („Спомен сестри Милици“). Иако се бавио поезијом, најпознатији је по позоришној алегорији „Маркова сабља“, у којој се налази песма „Боже правде“, касније прихваћена као српска химна. Објављивао је и друге песме, попут „На Св. Саву“ и „Кнез Павао“. Ипак, значајнији од самог књижевног опуса био је његов организациони и иницијаторски рад у култури, нарочито у развоју позоришта.

Посебно место има Глумачка школа коју је основао 1870. и у којој је предавао дуги низ година. Оставио је и мемоар о позоришту и његовој кризи, као и бројна друга дела: биографије, „Латинско-српски речник“, „Општу историју“ у два тома, преводе позоришних комада са мађарског и немачког (међу њима и Шилерову „Сплетку и љубав“), путописе и успомене.

Био је у блиском пријатељском односу са Јованом Јовановићем Змајем – били су кумови и одржавали преписку.

Преминуо је априла 1900. године у Београду, где је и сахрањен на Новом гробљу, у породичној гробници у којој је касније сахрањен и његов сестрић Стеван Сремац.