Годишњица смрти Нађе Тешић

Нађа Тешић
(Ужице, 8. јул 1939 – Њујорк, 20. фебруар 2014)

 

Првих петнаест година живота Нађа Тешић провела у родном Ужицу, где је завршила нижу гимназију. Године 1954. са мајком Госпавом и братом Стојаном (касније, познатијим под именом Стив Тешић), преселила се у Америку, у Чикаго, где је живео њен отац Радиша, избегли краљевски официр, који се након Другог светског рата није вратио у социјалистичку Југославију. Након матурирања у Чикагу, Нађа Тешић је студирала у Висконсину (Индијана) француску и руску књижевност, као и филм. Постдипломске студије наставила је у Француској, на Сорбони, где је докторирала на тези о Марселу Прусту.

Током студија у Паризу, где је боравила седам година (издржавала се прво од стипендије, а онда радећи различите послове), упознала је француског редитеља Ерика Ромера, који је 1964. године снимио филм Нађа у Паризу, са њом у главној улози. Но, понуђену каријеру на филмском платну је одбила.

Након усавршавања у Паризу, вратила се у Сједињене Државе, где је почела да предаје француску књижевност на Ратгерс универзитету. У исто време похађала је и Филмску школу, стекаваши тако квалификације да предаје предмете сценарија, режија продукције и пропаганде на Бруклин колеџу.

Борба за људска права

Нађа је међу првих неколико стотина студената посетила Кубу, након револуције из 1959. године. Била је велики противник империјализма и често критиковала владу Сједињених Држава, нарочито током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године. Након почетка НАТО бомбардовања СРЈ успоставила је контакт са Ремзијем Кларком, како би ушла у Уједињене нације и говорила о неправди и терору који Сједињене Државе врше бомбардовајући Савезну Републику Југославију. Због целокупне борбе за правду и истину, добила је надимак женски Че Гевара.
Посебно место у њеном животу представљају студентске демонстрације у Паризу 1968. године, где је узела активно учешће у њима. На исти начин, друштвени ангажман наставља и током демонстрација америчке омладине против рата у Вијетнаму, седамдесетих година прошлог века. Године 1970. удаје се за америчког активисту Севиџа, и у том браку родила је сина Стефана. Петнаест година након напуштања Југославије, први пут долази у родно Ужице.

Списатељски рад

Под утицајем брата, Нађа Тешић пише своју запажену драму После Револуције (After the Revolution), 1979. године, која је изведена у позоришту American Place Theater, у режији Џојс Ерон, у Њујорку. Године 1980, њен брат Стојан (Стив) Тешић добија Оскара америчке филмске Академије
за сценарио филма Breaking Away режисера Питера Јејтса. Крајем осамдесетих започиње писање свог првог романа Shadow Partisan (Бунтовница у сенци), 1989, а следе му: Native Land (Родна груда), 1998; To Die in Chicago (Умрети у Чикагу), 2010. и последњи, Far from Vietnam (Далеко од Вијетнама), 2012.

Последњи дани

Омиљена земља, сем родне Србије (Југославије) и Француске, била јој је Куба. Америку никада није прихватила као другу „отаџбину“, мада је до смрти живела у њој.
Пред крај живота почела је да пише и поезију, инспирисана првим фасцинацијама, сликама и личностима из родног Ужица и околине. До сада су на српски преведена само два романа Нађе Тешић: Умрети у Чикагу (2012), као и Бунтовница у сенци (2022). Дело Нађе Тешић тек чека своју праву рецепцију у српској култури и књижевности, нарочито ону коју пишу жене.
Нађа је преминула од последица можданог удара 20. фебруара 2014. године у Њујорку. У последњим данима о Нађи су бринули њен син Стефан, супруга његог брата Стива, Ребека и најближи пријатељи из Србије.