fbpx

20. децембар | Годишњица смрти војводе Живојина Мишића

20. децембар

Годишњица смрти војводе Живојина Мишића

Сто година од смрти војводе Живојина Мишића

На данашњи дан, пре сто година, умро је славни српски војсковођа, војвода Живојин Мишић.

Живојин Мишић рођен је у селу Струганик код Мионице, у јулу 1855. године. Био је српски и југословенски војвода, а своју четрдесетогодишњу службу започео је у српско-турским ратовима 1876. године, као питомац-народник и касније потпоручник. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Учествовао је и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији.

Након Мајског преврата, војвода Мишић био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је током анексионе кризе 1909. године реактивиран.  на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником.

Балкански ратови

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је у најтежим ситуацијама „својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Стога је, непосредно по завршетку Кумановске битке, унапређен у чин генерала.

Нарочито се истакао проницљивом проценом ситуације првог дана битке на Брегалници, када је штаб Врховне команде у Скопљу разматрао питање на којој линији треба примити одсудну битку.

Ипак, Мишић је непосредно по завршетку Другог балканског рата по други пут пензионисан. Овога пута чланови Црне руке су искористили одлазак војводе Путника на лечење у Глајхенберг, да се поново обрачунају с Мишићем, коме нису могли да опросте што је био почасни ађутант последњег Обреновића. Међутим, када је у јулу 1914. постало јасно да се рат између Аустро-Угарске и Србије не може избећи, Мишић је реактивиран и постављен за Путниковог помоћника.

Први светски рат и Колубарска битка

Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпела катастрофалан пораз. Примио је команду над Првом армијом 14. новембра 1914, у веома критичним тренуцима, када је, због великих губитака на Мачковом камену и свакојаких оскудица, у тој армији наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је многима изгледало да је њен распад неминован. И у тим драматичним тренуцима Мишић је био оптимиста; знао је да има тренутака када и они најхрабрији беже, али је исто тако знао да се пољуљани борбени дух преморених трупа Прве армије може поправити и неуморно се дао на посао, не презајући при томе ни од непопуларних мера.

У рано јутро 3. децембра 1914., све четири дивизије Мишићеве армије енергично су се устремиле на 16. корпус Поћорекове Шесте армије и, после оштре тродневне борбе, на леђима потученог непријатеља, избиле на сувоборску греду, пробиле фронт аустроугарске Шесте армије, а потом – гонећи немилосрдно њене разбијене бригаде, дивизије и корпусе и вукући напред и остале српске армије и групе – проширила тактички пробој непријатељевог фронта у оперативно-стратегијски успех.

Унапређење у чин војводе

Међу војним историчарима и стручњацима влада неподељено мишљење да је Мишић, за све време трајања српске противофанзиве непогрешиво реаговао на непредвиђене догађаје, не обазирући се при томе на заповести Врховне команде, које је у три маха свесно кршио, сваки пут с разлогом. Крупни успеси Прве армије омогућили су војводи Путнику да у завршној фази битке усмери напад Друге и Треће армије ка Београду и да за свега четири дана потуче аустроугарску Пету армију и протера последње остатке Балканских снага са српске територије, наневши им тако огромне губитке: 319.000 људи избачених из строја.

Непосредно по завршетку битке, начелник штаба аустроугарске Врховне команде Конрад у свом дневнику је забележио:

„На Балкану смо изгубили своје позиције, које би се могле повратити само једном победоносном одлуком на руском фронту или срећним завршетком рата уопште.“

За ту највећу победу српске војске у Првом светском рату, Живојин Мишић је добио чин војводе и највеће српско одликовање.

Повлачење преко Албаније

За време тешких и крвавих операција српске војске у јесен 1915. године, војвода Мишић је, целисходним распоредом снага и правовремено предузетим кратким и снажним противнападима осујетио намеру фелдмаршала Макензена да обухвати лево крило српске војске и спречи њено повлачење долином Ибра. Пошто његов предлог о преласку српске војске у општу противофанзиву, изнет на седници команданата армија у Пећи, није прихваћен, војвода Мишић је провео своју армију преко Рожаја, Андријевице и Подгорице до Скадра.

Маршујући по тешком и беспутном терену на снежној вејавици, гладни и физички крајње исцрпљени, његови војници су масовно умирали, али су, ипак, у садејству са савезничком црногорском војском, успешно заштитили десни бок српске војске за све време њеног повлачења преко црногорских и албанских врлети на Јадранско приморје.

На том тешком и заморном маршу, војвода Мишић се тешко разболео, па је по доласку у Скадар упућен у Италију на лечење. Одатле је, на позив маршала Жофра, отпутовао у Француску и обишао Западни фронт, да би се почетком септембра 1916. године поново нашао на челу српске Прве армије и у Горничевској бици и тешким борбама у луку Црне реке испољио квалитете неуморног прегаоца и великог војсковође, због чега је, после ослобођења Битоља, добио високо енглеско одликовање.

Мишићеви мемоари

Данас имамо срећу да о животним искуствима овог великог војсковође можемо да сазнамо из прве руке.

Војвода Живојин Мишић почео је да пише своје мемоаре у болесничкој постељи, у Паризу. Желео је да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, до команданата 1. армије у великој колубаракој бици и начелника штаба Врховне команде за време солунске офанзиве 1918. године. Његов животни пут заиста је био „дуга и тешка борба”, те овај задатак који је пред себе био поставио није био ни мало лак.

Његова каријера дуга је више од четрдесет година, учествовао је у шест ратова, уздижући се постепено од најнижег до највишег положаја у српској војсци. Од чина наредника до прослављеног војводе. Његово име ушло је у уџбенике ратне историје држава на скоро свим континентима, а ипак, за све то време задржао је необичну скромност и лик правог народног војсковође. Чак и онда када је постао легенда не само у Србији већ и далеко ван њених граница.

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.