Годишњица рођења Милутина Бојића

Овај српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник Првог светског рата, рођен је 19. маја 1892. године у породици која се доселила из Босне непосредно пре Првог српског устанка.
Милутин Бојић је рођен на рубу новог и старог времена, на раскршћу новог и старог Београда када је овај град имао тек нешто више од 50.000 становника. То што  је рођен у занатлијској породици градског порекла, са психологијом радника и смислом за истрајни рад, било је  од великог значаја за његов живот и књижевно стварање. Одрастао је у радној и стваралачкој атмосфери, провео у њој своје детињство и младост, формирао своју личност.

Милутин је волео математику, физику и јестаственицу, али је такође са много љубави учио историју и стране језике. Био је добар цртач, сликао аквареле, а истовремено прецртавао географске карте, радио рељефне мапе. 

После Анексионе кризе Милутин Бојић је у школи и даље био најбољи ђак, али је своју стваралачку страну употребио и на други рад. У рано пролеће 1909. он је почео да излази пред јавност, да већ као ђак седмог разреда пише врло убедљиве и снажне национално-политичке чланке у београдским новинама, нарочито у Дневном листу, где је примљен као најмлађи сарадник. Није смео да се потписује својим именом, још је био средњошколац. Његови политички чланци, позоришне критике и прикази књига наилазили су на допадање код читалачког света.

Као учесник Балканских ратова, Милутин је путовао у ослобођене јужне крајеве и писао путописе, белешке и епиграме, песме, књижевне и позоришне рецензије… Тада настаје и његова историјска драма „Краљева јесен”.

Први светски рат га чини очевицем страдања српског народа и војника. По доласку на Крф 1916. једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун. После кратког предаха и опоравка на Крфу, Бојић је наставио да ствара. Био је свестан да му од живота остаје још само година дана, како сам у једном писму казује. Завршава „Урошеву женидбу“, пише сонете, песме, препеве и започиње „Вечну стражу“, широко замишљену епопеју, чије делове објављује у „Српским новинама“, које су 7. априла почеле да излазе у Српској државној штампарији, основаној марта 1916. на Крфу. Бојић ради у Министарству унутрашњих послова, у Српској државној штампарији, пише за „Српске новине”.
Збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник је лично гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Ускоро, целокупна наша војска, која се затекла у Албанији, превезена је на Крф.

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом!
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада…

Готово као речи молитве, одјекивали су тих дана стихови његове „Плаве гробнице”

Литература: Плава гробница