Умро Захарија Стефановић Орфелин

На данашњи дан 1785. године умро је српски писац Захарија Стефановић Орфелин, један од најпросвећенијих Срба XVIII века.

Био је историчар, богослов, издавач, преводилац, калиграф и бакрорезац, лексикограф, ботаничар и фармацеут. Рођен је 1726. у Вуковару, школовао се у Будиму, Бечу и Венецији где је и радио као коректор српских књига. Писао је поезију, а најзначајније његово књижевно историографско дело је Живот Петра Великог. Био је један од првих српских калиграфа и картографа. Израдио је низ прелепих барокних бакрореза, с духовно-националном тематиком. Израђивао је и грбовнике, ликовна решења за књиге, портрете, пејзаже и алегоријске фигуре, што је делимично публиковано 1778. у делу Калиграфија – након чега постаје члан бечке Уметничке академије. Аутор је Вечног календара у којем се први пут у Срба помиње астрономија као наука. Писац је и прве познате српске књиге о винима Искусни подрумар у којој је описана техника справљања вина и подрумарства. Поседовао је, за своје време, огромну личну библиотеку од више хиљада књига. Значај укупног Орфелиновог дела за српску културу је немерљив.

Откуд презиме Орфелин?

Још у раној младости, Захарија Стефановић заменио је породично презиме. Тихомир Остојић је првобитно мислио да је узео презиме од француске речи orphelin што значи сироче, касније је претпоставио да се назвао према француском медаљару из XVII века Орфелину. Ф. К. Алтер мисли да је његово презиме састављено од два имена грчких митолошких певача Орфеја и Лина. Ј. П. Шафарик је то прихватио, додајући да је то једно елегично име, а свакако достојно једног великог уметника.

Учио друге, а и сам је учио

Скромна основна школа коју је Орфелин водио, била је изгледа под истим кровом са угледном Латино-словенском школом просвећеног епископа Висариона Павловића и сва је прилика  да је млади учитељ, вредан и жељан знања, нашавши се у друштву са образованим наставницима, какав је био Дионисије Новаковић, настојао да што више сазна из поетике, реторике, науке о вери, географије и аритметике. Несумњиво је савладао калиграфску и цртачку вештину, као и силабичку версификацију.

Издавач бакрорезних књига

У Карловцима је Орфелин створио своју „бакарну типографију“ и почео се бавити издавањем бакроретних књига. Одлазио је у Будим и Беч и сигурно је тамо имао прилике да види како се обрађују бакарне плоче и ради на бакрорезној преси, али нема податка о томе да је похађао неку од тамошњих школа. Ову вештину савладавао је самосталним вежбањем за време боравка у Новом Саду, према страним графичким и калиграфским предлошцима.

Свестрани уметник

Поред граверских радова, припремио је 1759. и отиснуо 35 бакарних табли своје прве Калиграфије, која је лепотом слова и цртежа и богатством  орнамената изазвала дивљење у Бечу. Већ на почетку своје делатности показивао се као свестран уметник, био је и ликовњак, и писац, и издавач – и такав је остао кроз цео свој животни век.

Тихомир Остојић је тврдио да је Орфелин „најлепше своје дане проживео у Карловцима“, али се не може рећи да је имао безбрижан живот, јер су му те године донеле и „разочарања у људе и ауторитете који су водили црквену и народну политику, што је њега као писца и родољуба посебно погађало.“

Најзначајније дело „Плач Сербији”

Прекретницу у Орфелиновом књижевном раду представља политичка и патриотска песма, коју је 1761. анонимно објавио у Венецији, код штампара Димитрија Теодосија, у две верзије, прва је Горестни плач /Несрећни, горки плач, на рускословенском, а друга на српском народном језику Плач Сербији. Орфелин у тим песмама ламентира над трагичном судбином српског народа, не само у прошлости, кад је изгубио сву славу и слободу коју је некада имао, него и у садашњости, кад је, како те стихове тумачи Јован Скерлић, потпао под „вероломно туђинско  господарство” и што они који би требало да буду одбрана народних интереса, његове црквене старешине, иду на руку туђину. Плач Сербији је, како каже Скерлић, прва српска књига у којој има антиаустријског духа и где су изнесене тежње српскога народа за пун и свој слободан живот. Тиме је песник изразио једно ново, нецрквено осећање родољубља и тадашње
расположење српских грађанских сталежа.

У Новом Саду купио кућу

Није дуго издржао без уметничког и списатељског рада. Средином 1763. дошао је у Нови Сад, купио овде мању кућу, у коју је сместио породицу и преселио из Карловаца своју бакрорезну типографију, али се није дуго задржао у овом граду. У пролеће 1764, заправо 14. маја, стигао је у Венецију, где је радио као саветник, технички помагач и уредник у штампарији Димитрија Теодосија, до 12. марта 1768, када је постављен за ревизора те штампарије. Венецијански период био му је веома плодан. Наставио је да штампа своје књиге, преводе и прераде, а тих година из Теодосијеве штампарије изашло је, по навођењу Милорада Павића, много српских књига, „оних које је Орфелин испевао или написао, превео или прерадио”, као и таквих које је припремао технички и типографски, преламао и ликовно опремао.

Творац првог српског часописа

У Венецији је две године узастопце, 1766. и 1767, издао Славено-сербски календар, први речник латинског језика и српски Буквар (1767), у којем је први пут употребљена грађанска азбука, а поред молитава дато и пуно података из историје, географије и о другим световним стварима. Његово дело Славено-сербски магазин, објављено у Венецији 1768, представља, како је Вук Караџић оценио, важан датум у историји књижевности – то је први српски и јужнословенски часопис.

Свој Магазин израдио је по узору на прву руску периодичну публикацију, коју је покренуо 1755. Федор Иванович Милер (Јежемесечна сочиненија). Часопис садржи песме, приповетке, епиграме, чланке, поуке и књижевну критику. Већи део текстова преузет је из руских извора, прерађен је и преведен на српски. Свестан да је то само покушај, Орфелин је предговор завршио речима: „На грешкама се учимо”.

Магазин није наишао на одзив, ни код писаца, ни код читалачке публике, па је први број био и последњи.

Поново у Новом Саду, па у Темишвару

Пошто је 1770. напустио Венецију. Орфелин се вратио у Нови Сад, где је у његовој кући била и бакрорезна типографија и у њој је наставио да се бави бакрорезом. Пошто је слабо добијао поруџбине за бакрорезе, одлучио је да поново прими чиновничку службу код владике Викентија Јовановића Видака у Темишвару. После две године вратио се у Нови Сад и овде је 1772. добио из Венеције своје одштампано велико дело Историја Пeтpa Великог, па је приступио гравирању и отискивању 65 бакрорезних илустрација, портрета, географских карата, медаља и
ордена, као и разних планова. Те бакрорезе је сам уносио у штампане табаке. Али ово значајно дело није наилазило на шире интересовање публике, тако да је више новца потрошио него што је добио.

Највећи домет српске графике

По оцени академика Дејана Медаковића, као бакрорезац Орфелин несумњиво значи највећи домет српске графике у XVIII веку, али је друштвени оквир времена спутавао његову уметничку личност. Како му је клијентела била неповерљива према новинама, био је упућен на туђе узоре и његове су изразите сликарске вредности само понегде долазиле до изражаја.
Као књижевник, покретач првог часописа и актер других разнородних духовних потреба српског народа, спада међу најзнаменитије Србе свога доба. Пре Доситеја проповедао је нове рационалистичке идеје и окретање Срба према Западу. Био је, како је рекао сам Доситеј, „блаженији и благополучнији од свију његова времена сродни”. А по речима првог биографа српских писаца Лазара Бојића, „ново књижество начало (почетак) своје узима от Орфелина”.