19. јануар ǀ Годишњица смрти Бранислава Нушића

Уверени смо да знате много о Нушићу, али скоро са сигурношћу можемо рећи да ће вам овај текст открити много тога што до сада нисте знали

Бранислав Нушић рођен је у Београду 20. X 1864. Сви га знамо као Бранислава Нушића, док је његово право име и презиме било Алкибијад или Алкивијад Нуша. Заменио га је у Нушић око 1885, а његови псеудоними су били: Алко, Браца Алко, Гасарче, Бен Акиба, Халил Делибашић, А. Божић; касније су га у друштву звали Ага. Тројаког је порекла, цинцарског, албанског и српског. Најраније детињство провео је у Београду, а дечаштво у Смедереву. Основну школу (1870-1874) и два разреда гиминазије (1874-1876), колико их је било, завршио је у Смедереву. Гимназију је завршио у београдској реалци (1876–1882).

Млади књижевник, глумац, борац и праведник

Као 13-годишњи дечак пошао је 1877. године са Ђачком легијом великошколаца у рат против Турака. Очева потера вратила га је од Великог Орашја пре него што је стигао до фронта. Као гимназист учествовао је априла 1882. у демонстрацијама у Народном позороришту против Сардуовог Рабагаса и због тога био затваран и саслушаван. (Представа је по општем осећању вређала народ, а мислило се да ју је превео у народу омражени краљ Милан.) Бранислав је права студирао на Великој школи у Београду (1882-1884), редовно похађајући предавања и полажући испите само у првој години. Зимски семестар 1884/85. провео је на Правном факултету у Грацу.

Студије је завршио у Београду (септ. 1887). По угледу на путујућу позоришну трупу Михаила Димића у Смедереву, Нушић је са школским другом Јефтом Угричићем саставио своју трупу и за њу састављао комаде – драматизовао народне песме и написао прву, несачувану, комедију Риђа брада (1877). Одлучивши у Београду да постане прави глумац, у Шиду је провео двадесетак дана у трупи М. Суботића. Г. 1885. постао статиста у Народном позоришту  и појављивао се у комадима Доктор Робин и Љубавно писмо.

Основавшки Академску сцену на Великој школи играо је с њом у Народном позоришту насловну улогу у Шилеровом Дон Карлосу (20. IV 1885). Те године је одслужио војни рок, постао каплар и учествовао у српско-бугарском рату. Због сатиричне песме „Погреб два раба“ (Нови Београдски дневник, V 1887) против краља Милана (који је присуствовао сахрани мајке пуковника Франасовића, али не и сахрани мајора Мијаила Катанића, који је преминуо од рана задобијених у рату са Бугарима). Нушић је због ове песме осуђен на два месеца затвора, а виши суд му повисио казну на две године. Одлежао је у пожаревачком затвору више од четири месеца (од краја 1887. до краја априла 1888), после чега је помилован. Због тога 1888. није добио краљев указ за тражено место писара у Министарству правде ни у Министарству иностраних послова.

Либрето за прву српску оперу, пионирски рад у законодавству, зачетак модерне српске реторике и још много тога

Од 1889. Нушић је био дневничар, па, после абдикације краља Милана, писар у Министарству иностраних послова, Државном савету, Конзулату у Приштини (1890, помагао Мокрањцу у избору певача који су знали старе српске косовске песме) и у Битољу (1891-1893). Затим је био вицеконзул у Скопљу, Серезу и Приштини (1893-1900). Нушићева дипломатска путовања по Старој Србији, Албанији и Македонији ( тада у саставу Османског царства) била су прави подвиг у то нестабилно време, али дала су праву слику ових области, расположења словенског становништва и услова за могуће борбе за опстанак у овом делу Балкана. Помогао је да српска влада објави „белу књигу“ о албанским злочинима над српским становништвом, издату под насловом „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899″.У својим извештајима упућеним Министарству иностраних дела Србије послао је неупоредиво више планова и предлога за рад од свих других српских конзула у Османском царству. Путујући и проучавајући прилике у Османском царству, Нушић је приметио да неке области ове земље нису покривене од стране српске дипломатије. Дао је план целокупне организације конзуларних представништава. Био је посвећен стварању добрих и пријатељских односа између Срба и Албанаца због заједничког живота у којем су упућени једни на друге. Чувене су Нушићеве белешке Крај обала Охридског језера  (1892),  путопис С Косова на сиње море (1894) и монографија Косово опис земље и народа (1902, 1903), који су од великог значаја за  антропогеографску, етнолошку и економску науку, као и фолклорну уметност.

Овај свестрани човек био је и  секретар у Министарству иностраних дела у Београду (1900), драматург и управник Народног позоришта (1900-1902). Као управник одмах је почео да ради на  међусобном зближавању и повезивању јужнословенских и словенских позоришта: пољских, чешких и руских. Г. 1901. на Нушићеву иницијативу основан је Музеј позоришне уметности у Београду. Док је наш писац био на поменутој функцији, Бинички је компоновао 15-ак песама из његове бајке с певањем Љиљан и Оморика. Јануара 1902. Нушић је  пензионисан по молби због смењивања са управничког положаја, али је сарадњу са Биничким наставио.Тако је Станислав према његовом либрету компоновао оперу На уранку, која је изведена 20.XI 1903. и сматра се првом српском приказаном опером.

Г. 1902. Нушић је постао комесар Поштанско-телеграфског одељења при Министарству грађевина, а новембра 1903. поново је пензионисан. Потом је био управник СНП-а у Новом Саду (1904-1905), новинар Политике (1905-1906), вршилац дужности драматурга Народног позоришта (1906-1907) и службеник Пресбироа у Министарству иностраних  дела. У време анексије БиХ 1908. организовао је у Београду демонстрације против Аустро-Угарске и уписивао добровољце у Легију смрти, уврстивши у њу међу првима свога сина Страхињу-Бана (погинуо као ђак добровољац 1914).  Због чланка „Народ и династија“ (Трибуна, 26. XИ 1910), у ком је указао на неодлучно држање краља Петра око проглашења непосредног наследника, Нушић је био оптужен за увреду краља Петра I и 1911. осуђен на три месеца затвора, али казну није издржавао. За време балканских ратова (1912-1913) био је најпре шеф Војне поште у Младеновцу, службеник у Пресс-бироу Врховне команде у Врању, шеф војне полиције у Скопљу, начелник битољског округа, затим оснивач и управник Народног позоришта у Скопљу (1913-1915). Г. 1915. прешао је преко Црне Горе и Албаније, био са Б. Станковићем код краља Николе. Остали део рата провео је у Француској, у Марсељу, Ници и Паризу, у Швајцарској и Италији. Из избеглиштва у Женеви, 1917. послао је српској влади на Крфу нацрт пројекта: „О обнови и културном препороду државе после Првог светског рата“ у којем је разрадио све аспекте и законско регулисање културних институција.

Г. 1918. Нушић је пново био управник Народног позоришта у Скопљу, потом до пензионисања начелник Уметничког одељења у Министарству просвете у Београду (1919-1923). Као такав, аутор је и првог нацрта закона о уметничким школама (1923), а коаутор закона о музејима, и чувању старина, закона о позоришту, закона о књижевној својини и закона о уметничком савету. Све ове законе је претходно ставио на јавну расправу. Утемељио је и регулисање  кинематографске делатности на државном нивоу.Такође је као начелник Одељења 1922. био постављен за председника државног Приређивачког одбора венчања, венчања краља Александра. Био је управник и драматург Наросног позоришта у Сарајеву (1924-1928), пензионер (1928-1930), проф. реторике у Војној академији у Београду (1930-1932) и библиотекар Народне скупштине.

За потребе своје професуре на Великој школи, у релативно кратком року саставио је уџбеник за реторику, који је одговарао захтевима времена. Писана живо и занимљиво, књига је брзо стекла разноврсну читалачку публику. Реторика је штампана 1934, издање је обновљено већ 1938, да би се нова издања појављивала и касније. Овом књигом (а и својим брилијантним беседама) Нушић је поставио највише стандарде тадашње јавне речи, подигао ниво јавних наступа и упристојио јавне дебате. Доказао је да таленат говора у јавности удружен са образовањем и вежбом даје огромне резултате, али само ако је постављен на истини, лепоти и општем добру. Оваквим ставом Нушић је, може се рећи, постао зачетник модерне реторике код Срба.

Нушић је гооворио је француски и немачи, служио се бугарским, турским, грчким и албанским. Путовао је у Турску (1908), Солун (1919), Беч и Праг (1920, 1921. и 1933), у Софију (1923) и др.

Књижевни, културни,новинарски  и филмски рад, а уз то и активизам

Пррви штампан рад младог Алкибијада  је песма „Бог пази на децу“ објављена у Голубу (1. маја 1880). Писао је песме, приповетке, романе, литературу за децу, све врсте драмских дела, путописе, етнографска и мемоарска дела, чланке и расправе, сакупљао народне умотворине. Сарађивао је у јако великом броју часописа, листова и других публикација. Само неке од њих су: Голуб , Србобран,  Босанска вила,  Дело , Нова искра, Црногорски гласник , Правда , Политика, Српски књижевни гласник, Југословенски лист, Време…

После смрти творевине су му штампане у многим часописима и листовима. Нушић је у гимназији био члан редакције листа Српче (1882) и алманаха Нада (1882). Као студент покренуо је у Смедереву лист Смедеревски гласник (1883. или 1884, није сачуван ни један број), био уредник листа Мале новине (1888), са Војиславом Ј. Илићем обновио и кратко уређивао Предионицу (1891), био члан уредништва Звезда (1899), покренуо и уређивао Позоришни лист (1901-1902), са Ј. Веселиновићем покренуо Дневник (1901), радио у редакцији Самоуправе (1910), покренуо и кратко време уређивао лист Трибина (1910), са Павлом Маринковићем покренуо и уређивао књижевни лист Звезда (1912), у Скопљу покренуо и уређивао Српски југ (1914-1915), био члан редакције Дечјег листа (1921) и у Београду основао Хумористичку библиотеку (1929). Радио је у ђачкој литерарној дружини „Нада“ и студентској „Побратимство“ у Београду и „Србадија“ у Грацу.

Наш неуморни радник био је на Великој школи члан управе Фонда за потпомагање сиротих великошколаца (1887) и књижничар нове Уједињене омладине (1886-1887). Од 1903. био је члан Удружења новинара Србије (једноg од првих професионалних новинарских удружења насталих у свету). За потпредседника Удружења биран је 1905, 1906. и 1907. године, а за председника 1908. године – до спајања са Друштвом српских новинара и публициста, када је изабран за потпредседника нове управе. На XI конгресу словенских новинара, одржаном 1912. године у Прагу, Бранислав Нушић је изабран за другог потпредседника Одбора Савеза словенских новинара.Често је био и новинар који је извештавао са лица места разних догађаја. Може се рећи и да је био претеча данашњих говорних емисија на електронским медијима.

Нушић је на Првој изложби фотографа аматера одржаној у Београду1901. године изложио 58 фотографија са мотивима са Косова, које су касније објављене у часопису Нова искра .

Онај који нас је толико пута насмејао био је организатор и први председник Југословенске изложбе у Београду (1904), члан Књижевно-уметничког одбора Народног позоришта у Београду (1907),један од оснивача Кола српских сестара, члан управе Државне класне лутрије (1912), председник Одбора за пренос костију Ђ. Јакшића и за подизање споменика Карађорђу на Калемегдану, секретар Одбора за улепшавање Калемегдана, деловођа певачког друштва „Корнелије“, председник певачког друштва „Војислав“ и „Јакшић“ потпредседник и председник Српског новинарског удружења, оснивач и у неколико махова председник Удружења књижевника у предратној Србији и у Краљевини Југославији, председник ПЕН-клуба, оснивач и први председник Удружења драмских аутора Југославије, председник међународног конгреса за заштиту ауторских права, члан Удружења југословенских уметника и научника, редован члан САН-а (1933). Са Михаилом Сретеновићем је основао Дечије позориште у Београду (1906). Године 1907. послао је кнезу Николи меморандум за оснивање црногорског позоришта. Са Жарком Савићем, оперским певачем, основао Оперу (1909). Године 1928. у Београду покушао да створи дечје Родино позориште.

Велики Нушић је био и организатор и „режисер“ разних приредби, прослава, групних путовања, митинга и сл. Говорио је на прославама (Х. Сјенкијевича, Ст. Биничког, Д. Милутиновића) и сахранама књижевника и културних радника (Ст. Сремца, П. Тодоровића и др.). Г.1929. пред београдско приказивање филма Жена на Месецу (по узору на праксу немачких и мађарских биоскопа) његово предавање о професору Х.Оберту, конструктору ракете која је требало да се упути на Месец, имало је већег одјека од самог филма. Писао је говоре другима, па је тако написао говор који је 1920. краљ Александар држао у Загребу и Љубљани. Да ли сте знали да је Нушић играо и на филму? Г. 1930.у Бечу је снимио скеч филма Парамут – парада, био конферансије у ревији Радио парада и у скечу Војник и девојка.

Нушићеви комади – у иностранству и код куће. У позоришту, на радију, тв-у и на филму

У СНП-у Нушићу је прослављена 25-годишњица књижевног рада, свечаном представом драме Тако је морало бити. Г. 1924. обележена му је 60-годишњица живота и 45-годишњица књижевног рада, а десет година касније 70-годишњица књижевног рада. У нашој земљи, у Прагу и у Софији јубилеј је обележен премијером нове комедије Ожалошћена породица. Његови комади извођени су и у иностранству у позоришту и на радију, како за његова живота тако и после смрти. У Словачком народном позоришту Братислава играни су: Госпођа министарка (1933), Народни посланик (1935), Др (1937), Покојник (1939).

У Источно словачком народном позоришту Кошице изведен је Покојник (1946), у Рајмундтхеатер-у у Бечу играна је Госпођа министарка (1935). Комади изведени на Радио-Братислави су: Покојник (1941), Народни посланик (1941), Кнез Иво од Семберије (1941), Миш (1941), Свет (1948), Обичан човек (1956), Др (1958). Иако је до нас стигло много, нека Нушићева дела су заувек изгубљена. То су: Љиљан и Оморика (играна у Народном 1900-1911), Јесења киша, драма (играна Бг 1909. и у НС 1911), Иза божјих леђа, драма (играна у Бг 1909, на основу улога непотпуно састављена и објављена 1964), комади Севдах и Леи-леи-кадар (у Сар.1927), Предговор, комедија (у Бг 1930). Веровали или не, Нушић има и недовршених и ( бар за живота) необјављених дела. Недовршена су му дела: Јованча Мицић (други део Пута око света), Власт (написао И и ИИ чин), приступна беседа у САН о Ј. Ст. Поповићу (1933) и др. За живота необјављена дела су му: Прва парница, комедија (играна 1887) и комедија на француском, писана за време И светског рата у Француској, Не десперез јамаис.

Нушић се бавио и прерадама и посрбама. Француски комад  Стари каплар прерадио је у  Каплара Милоја (приказиван за време балканских ратова и касније;после И светског рата поново прерађен приказан у Сарајеву 1926. под именом Омерова Ајша).

Нушићева дела доживела су следеће прераде и допуне: Аутобиографија , ( драматизација Б. Михајливића Михиза) Општинско дете (драматизација1951), Власт ( М.Станковић дописао III i IV чин),  Хајдуци (драмат. М.Б., Омладинска позорница VI, 1, 1952, 7- 32) Пијаца и пас ( монолог по Нушићевој причи, објављен у књ. Домети, Зг. 1961). По мотивима Кнеза Ива од Семберије И. Бајић је написао оперу.

По делима нашег плодног ствараоца снимљени су филмови. То су: Општинско дете, Сумњиво лице, Пут око света,  Народни посланик, Госпођа министарка, Др, Силом отац (по Обичном ћовеку) и Пре рата ( по Покојнику и Ожалошћеној породици).Народни посланик је имао и ТВ адаптацију.

Дела нашег увек актуелног Бранислава Нушића преведена су на врло велики број језика, од којих су само неки албански, бугарски, чешки, француски, мађарски, немачки, румунски, руски, словачки, италијански, па и есперанто.

На крају

Од 1930. Нушић је почео побољевати. Г.1935. је издржао малу операцију, 1936. био у заносу две недеље. У очекивању његове смрти редакције листова биле су спремиле некрологе. После оздрављења на његов захтев написани некролози објављени су у Правди. (31. XII 1936).

Умро је на данашњи дан, 19. јануара 1938. Данас обележавамо осамдесет и пет година од смрти Бранислава Нушића!

На крају, рецимо још и то да је наш Бранислав Нушић добитник многих награда и одликовања, а његове карикатуре цртали су заиста многобројни карикатуристи. Добитник је награде управе „Побратимство“ за приповетку La partie remise (1887). На конкурсу Народног позоришта у Београду 1907. припале су му истоврамено две – прва за драму Јесења киша и тећа за комад Данак у крви. Заслужио је одликовања: Меџедија III степена, од турског султана (1896), Бели орао (1922), Орден св.Саве I степена (1923),  Орден Карађорђеве звезде ИВ реда (1924). Нушићев  портрет радио је сликар И. Бијелић. Само неки од његових карикатуриста су: Б: Вукановић, М. Мурат, Драг. Стојановић. В. Филиковац, П. Крижанић, С. Милосављевић и бугарски карикатуриста К, Бујаклијаки.

Причи о нашем великом Браниславу Нушићу никад краја! Ми овде стајемо, а ви ако имате још коју занимљивост, пишите нам.

 

Ауторка текста: Јелена Загорац

Литература:

• Лексикон писаца Југославије IV, МС 1997
• Фондација Нушић
• Викториен Сарду, Википедија