Годишњица победе српске војске у Церској бици

Припреме за битку

Након одбијања ултиматума од стране српске владе где се тражило да истрагу о атентату на престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву воде аустроугарски органи у Србији уследила је објава рата Аустроугарске 28. јула 1914. године. Почео је Први светски рат између Савеза Антанте (Велика Британија, Француска, Русија, Србија) и Централних сила (Немачка, Аустроугарска, Италија).

Српска влада и двор су се пребацили из Београда у Ниш, а генерал Степа Степановић је постављен на чело Врховне команде Главног генералштаба у Крагујевцу. Мобилизација је била вршена са доста тешкоћа јер се у исто време одигравала евакуација Београда, који је гранатиран док су оружје и опрема недостајали али је ипак успешно завршена 10. августа.

Српске војне снаге су биле подељене на три армије и ужичку војску од којих је Друга армија Степе Степановића била најјача и која је требала да зада главни удар аустроугарској војсци. Аустроугарски генерал Оскар фон Поћорек је веровао у брзу победу због боље опремљености аустроугарске војске и исцрпљености српске војске након Балканских ратова (1912-1913).

У војничком смислу много повољнији правци напада били су из Срема и Баната али је одабрано као главно место продора аустроугарске војске преко Дрине јер је требало застрашити српско становништво источне Босне.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Почетак операција

Циљ аустроугарске војске био је брзи продор ка Ваљеву и Ужицу а након тога ка Нишу. Напади су почели 12. августа преко Дрине у правцу Лознице. Преласци аустроугарске војске се дешавају и преко Саве уз јако артиљеријско бомбардовање Београда, Обреновца и Шапца. Српски одреди на Дрини и Сави су пружали јак отпор и користили доста тежак терен који је успорио напредак непријатеља. Током 15. августа услед пробоја аустроугарске војске након заузимања Шапца врше се напади у правцу Ваљева. Дешавају се велики злочини према српском цивилном становништву.

Трећа српска армија под командом генерала Павла Јуришића-Штурма на широком фронту од Шапца до Гучева иако бројчано слабија одолевала је непријатељу и обезбедила је време српској команди која је вршила прегруписање снага за коначни сукоб. Прва армија под командом  генерала Петра Бојовића држала је северни фронт од Голупца до ушћа Колубаре у Саву. Ужичка војска којом је командовао генерал Вукоман Аранчић је у правцу Вишеграда везивала значајан број снага непријатеља.

 

Победа српске војске

Друга армија генерала Степановића имала је задатак да нападне непријатеља код Шапца и протера га преко Саве. Масив планине Цер је био користан за бочно дејство против непријатеља који продире ка Ваљеву па је требало што пре овладати тим простором заједно са Косанин градом, највишим врхом Цера. Српска и аустроугарска војска започеле су велику битку на Церу 15. августа. Почетак је био доста тежак за српску војску али је генерал Степановић преузео иницијативу на гребену Цера и Иверка и задржао их.

Бој код Текериша решен је у корист српске војске. Непријатељски понтонски мост је срушен код Шапца српском артиљеријом 17. августа и то је довело до панике у аустроугарској војсци. Трећег дана битке 18. августа генерал Степа Степановић је наредио да се током ноћи заузме Косанин град. Невреме које је изненада наступило није помогло аустроугарској војсци да преузме иницијативу. Српска војска је 19. августа је предузела одлучујући напад према непријатељу који је све више попуштао и заузела врх Цера. Аустроугарска војска се панично повлачила према Дрини. Шабац је заузет и непријатељ се преко Саве повлачио. До 24. августа аустроугарске трупе су у потпуности протеране из Србије.

 

Значај

Победа српске војске у Церској бици је подигла борбени морал војске и народа. Представља прву победу Савеза Антанте у Првом светском рату док је углед Аустроугарске монархије био нарушен. Одложено је ступање Бугарске у рат на страни Централних сила и приступање Румуније у потпуности. Слање аустроугарске војске на фронт против Русије у Галицији је одложено јер је била везана на Церу против Србије. Генерал Степа Степановић је добио звање војводе и захваљујући великој победи је ушао у ред најславнијих српских војсковођа.

 

Литература:

• Др Саво Скоко, Др Петар Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876-1918. 2, Нови Сад: Прометеј, 2018.
• Ђорђе Ђурић, Србија у Првом светском рату, Илустрована хронологија, Нови Сад: Прометеј, 2014.

Аутор текста: Страхиња Вученовић