Годишњица смрти Марсела Пруста

У потрази за модерним Прустом: Пруст, наш савременик

Стил не сугерише, нити одражава: он објашњава… Наше страсти скицирају наше књиге. Марсел Пруст

Рођен 1871. године, у Паризу, према некима – оновременој престоници света, Пруст се нашао и у средишту тадашње европске историје. Ако бисмо се користили фразом – на правом месту, и у право време. Почевши књижевну каријеру као не изразито дисциплинован аутор, он је постао не само велики, класичан писац европског канона, већ и велики читалац стварности, духа времена. Покушаћемо објаснити смисао тог прелаза. Јер, чињеница је да је преминуо пре сто и једну годину, али делује да је управо тај заокружени век позив на сличне подухвате – на потрагу за изгубљеним временом нашег времена.

У потрази за изгубљеним смислом

Схвативши да се нашла у посве новој епоси након Првог светског рата, Европи долази време да прави биланс скорашњих друштвених промена, али и да тражи визију будућности; да самери нов режим друштвеног живота, технолошких изума, са до тада нечувеним размерама ратовања. Телеграм, телефон, и трамвај изменили су роман у истој мери као што је, својевремено, то учинио изум штампарије.

А искустава је много, човек је преплављен импресијама, пренадражен је. Не успева да обради ни свакидашњицу, радикално, неповратно измењену за време одрастања тек једне генерације, а тиме се још ни не начињу трауматична искуства. Зато, између осталог, код Симе Пандуровића, хигијена несећања вида; али исто тако добијају нови значај кратки, исповедни жанрови – лирски запис, лирски роман, дневник. И други аутори епохе, подједнако важни спомена према свом значају – Џејмс Џојс, Томас Ман – промишљају измењен однос према протоку времена, према новим видовима кретања кроз простор.

Време је простор, на други начин видљиво

Убрзо, ипак, заборав постаје проблем који треба решити и подстакнут тиме, Пруст полази у потрагу за изгубљеним временом.

Наиме, западни човек, суочен са смртношћу као никада пре, схвата да му се живот, ако би се тако могло рећи, прекраћује и са свог почетка. Остаје му само садашњица, стање неусмерености, спонтаног постојања без идентитета. Пруст зато полази супротним путем: преточити читав живот у текст, ништа не препуштајући празнини.

Наш песник, Иван В. Лалић неколико деценија касније, окупиран истим проблемом – заборава и сећања –  закључује: време је простор на други начин видљиво. Решење које се код обојице аутора имплицитно или експлицитно нуди, можда и једино могуће, јесте претварање догађаја у доживљаје, дакле, осмишљавање обичних дешавања у лична искуства. Тиме се постепено формира континуитет не само индивидуалне личности, него и друштва.

Пруст: минуциозан у детаљима, грандиозан у замаху

Ако погледамо поближе овакво креативно опредељење Пруста, ако уопште пажљивије завиримо у његово књижевно стваралаштво, видећемо да се ни не ради о грандиозним искуствима, већ грандиозности замаха и дубине понирања у истине, страсти, и заблуде епохе.

Оно што оправдава обимност његовог дела је свеобухватност у представи духа времена. Поменута способност преобликовања искустава зависна је од појединца, потенцијалног аутора, а не од саме садржине доживљаја. То је управо оно што омогућује читаоцима и ауторима да увиде како је свет њихове епохе промењен, дакле, отвара се простор да се спозна проток времена у простору, али што је можда још значајније, да се проживљено време не препусти у потпуности забораву, да време проживљено не буде и изгубљено. Јер, како каже у поменутој песми Иван В. Лалић, места која волимо постоје само по нама; ако свеколико време заборавимо, онда губимо места, а тиме и саму љубав.

 

 

Аутор текста: Павле Зељић