Годишњица смрти војводе Путника

Радомир Путник
(Крагујевац, 12/24. јануар 1847 — Ница, 17. мај 1917)

Радомир Путник је рођен у Крагујевцу (24. јануар 1847) од оца Димитрија, учитеља, и мајке Марије, за коју је био везан до краја њеног живота и која је на њега имала много јачи утицај од оца.

Презиме Путник настало је када се војводин деда Арсеније доселио са Косова у Белу Цркву у Банату. Када су га питали како се зове, тада седмогодишњи Арсеније је одговорио да је он „путник у непознатом правцу”, па су га назвали Путник.

Радомир Путник је основну школу и средњу школу завршио у Крагујевцу. Био је добар ђак, али је, и поред тога што је био одмерен и учтив, волео да се друштву наметне као први и да се његова реч слуша.

Војвода Радомир Путник током своје четрдесетогодишње војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

Чувени пријатељ српског народа др Арчибалд Рајс је 1915. године записао о војводи Путнику:

 Тек сад схватам колико је необичан и уман био тај старац, бледог лица, уоквиреног проседом густом брадом подрезаном у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ.

Ратна стаза војводе Путника почела је јуна 1876. године узгубљеним бојем код Калипоља, а завршила крајем 1915. године на Албанском приморју, после губитка целе државне територије, када је српска војска – под његовим руководством, али не његовом кривицом – стигла до дна своје велике несреће. Па ипак, у блиставој ратној историји те војске, Путник је био и остао њена највећа и најсветлија личност, за коју су нераздвојно везане њене најславније победе. Име војводе Путника вековима ће служити за пример младим нараштајима како ваља слити свом народу и својој отаџбини.

Војвода Радомир Путник умро је 17. маја 1917. године у Ници. Премда тежак болесник од бронхитиса са енфиземом плућа, смрт је наступила изненадно због слабости срца. Путник је с тим још одраније рачунао, па је наредио својим кћеркама (Милици и Радојки) све што у том случају треба да ураде, чак и кога о томе да обавесте.

Иако је умро у тешком ратном времену и у туђој земљи, војвода Путник је сахрањен уз највеће почасти. Сахарана је обављена на руском гробљу у Ници, лоцираном на благој узвишици обраслој црним чемпресима и врбама. Још од раног јутра маса света је журила према руској цркви у Ници, где је на црном катафалку био изложен ковчег са посмртним остацима прослављеног српског војводе, обавијен српском државном заставом. За време опела, које су вршили руско епископ Љубмилов и аримандрит Буфин са десет српских свештеника, са обе стране ковчега стајала су по три српска официра са исуканим сабљама.

Посмртни остаци војводе Путника пуних 10 година нису пренети у Краљевину Југославију, па су се побунили преживели војници и његови ученици.

У Београд је 6. новембра 1926. године стигао ковчег са посмртним остацима војводе Радомира Путника. Сахрањен је на Новом гробљу, а на улице је изашао читав Београд и на сахрану су дошли и многи из Војводине и осталих делова Србије.

У Београду су по војводи Путнику названи булевар и основна школа, а у Канади је једна планина названа Путник по славном српском војводи.

Погледајте и остале наслове из Едиције Српске Војводе.