Годишњица смрти Радомира Путника

Ратна стаза војводе Путника почела је јуна 1876. године изгубљеним бојем код Калипоља, а завршила крајем 1915. године на Албанском приморју, после губитка целе државне територије, када је српска војска – под његовим руководством, али не његовом кривицом – стигла до дна своје велике несреће. Па ипак, у блиставој ратној историји те војске, Путник је био и остао њена највећа и најсветлија личност, за коју су нераздвојно везане њене најславније победе. Ж. Павловић је сасвим у праву када каже да ће велико и светло име војводе Путника вековима служити за пример младим нараштајима како ваља служити свом народу и својој отаџбини. Путник се испољио као крупна историјска личност првенствено кроз своје генијалне оперативно-стратегијске одлуке у току Балканских ратова и у најдраматичнијим годинама Првог светског рата.

Војвода Радомир Путник је умро у седамдесет првој години живота. Премда је био тежак болесник од бронхитиса са енфиземом плућа, смрт је наступила изненадно због слабости срца 17. маја 1917. године. Био је то, дакле, релативно дуг живот будући да је протекао у најбурнијем периоду српске националне историје, периоду у коме је земља кидала окове вековног ропства и крчила себи пут у заједницу слободних европских народа; у том периоду Србија је направила крупан корак на путу од заостале сељачке земље до модерне државе европског типа. Удео војводе Путника у томе је, нема сумње, грандиозан и то не само у шест ратова од којих су три вођена под његовим руководством, већ првенствено у миру, када је стрпљиво и зналачки стварао војску која је довршила дело националног ослобођења започето још почетком XIX века.

Умро је у туђој, али пријатељској земљи и тамо лежао несахрањен преко девет година, чекајући да га се његова Србија сети.

„Политика“ је маја 1925. године објавила телеграм из Нице, потписан иницијалима МП, који гласи:

„Јуче сам, враћајући се у отаџбину, стигао у Ницу. Како остајем овде неколико дана, пошао сам данас да обиђем Ницу и да видим има ли још увек трагова из оних ратних дана када је Ница дала уточиште многима од наших. Тако сам посетио и цркву у којој је био привремено смештен ковчег са мртвим телом нашег генералисимуса Путника, до преноса у отаџбину.
Запрепастио сам се када сам, улазећи у цркву, опазио у прозору онај исти ковчег који сам пре седам и по година овде с поштовањем гледао. Велики вођа наше војске још увек лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико много дугује.
Данас је равно осам година од Путникове смрти а он још увек једнако лежи несахрањен у туђини. Шта ли би данас у овој осмогодишњици рекла она два француска ђенерала који су пре неколико година у нашем посланству у Паризу рекли:
– Или га пренесите у своју земљу и сахраните или дајте да га ми, Французи, сахранимо!“

Тек су 6. новембра 1926. године на београдску железничку станицу стигли посмртни остаци војводе Путника, док је сахрана обављена 7. новембра на Новом Гробљу у Београду. У тренутку када је Путников ковчег спуштан у раку, загрмели су пушчани и топовски плотуни, Културно-уметничко друштво „Станковић” запевало је „Вјечнаја Памјат“, док је војна музика интонирала посмртни марш.

Тако је, најзад, прослављени српски војвода добио од своје земље оно што је, док је лежао у туђини на болесничкој постељи, жарко желео: два метра места у њеним топлим грудима, да тамо мирно и спокојно отпочива свој вечни сан.

Литература: Радомир Путник 2