Поезија неандерталаца
16. мај
Годишњица рођења Десанке Максимовић
Десанка Максимовић
(Рабровица код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993)
Десанка Максимовић била је песник, приповедач, романсијер, писац за децу.
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са бројних језика. Описивина је као најзначајнија српска песникиња.
Одрасла је у свештеничком миљеу, јер је њен деда по мајци био свештеник у Бранковини, где је њен отац радио као учитељ. И више од тога: четири су генерације по мајчиној страни биле свештеници, тако да је она, као што каже Бранислав Малакара, знала свештенике „изнутра”, те је имала задршку према људској страни свештеника и свештенства уопште, а што је изразила у једној својој песми у којој је тражила помиловање и за калуђере чиме је показала разумевање за њихове слабости.
Треба истаћи аутентични однос Десанке Макисмовић према деци. То није нашло свој израз само у неговању (уз помоћ мајке, њене четири сестре и три брата, од којих је Десанка била најстарија) сестрића Бранислава и његове млађе сестре Радмиле. Он је видљив и у њеним многобројним збиркама за децу. И управо на ова два нивоа: практичном и поетском, Десанка Максимовић је иживела свој матерински нагон, па је отуда и разумљиво што није имала своју децу.
Десанка Максимовић није била само водич и учитељ, већ и лекар са дубоком раном у себи, тако да је видала ране тражећи помиловање за све: и дужне и недужне, а најмање за себе, јер је умела да прикрије свој бол.
„Играјте се децо.
Нека вам се машта разигра као и срце, велики саобраћајац на путевима ваше младе крви. Говорите наизуст Змајеве стихове, претврајте се у јунаке његових песама, уписујте се у пачје школе…”
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
„Песници се поезијом бране од живота. Природа се на њих смиловала и дала им моћ да
увек живе у поднебесју, у машти, у сећању, у надању, а и кад се спусте на земљу, не остају
на њој дуго.”
Била је редовни члан Српске академије науке и уметности.
Умрла је у 95. години живота, у Београду. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела у оквиру културно-историјског комплекса.
Прво признање добила је 1925. године наградом за песму „Стрепња” на конкурсу часописа „Мисао”.
Добитница је бројних признања и изабрана је и за почасног грађанина Ваљева.
У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнут споменик Десанки Максимовић. Овај споменик је открио Матија Бећковић 27. октобра 1990. године.
Дана 12. фебруара 1993. Влада Србије је донела одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић која додељује награду „Десанка Максимовић”. Задужбина је основана 19. марта 1993. године.
Дана 23. августа 2007. откривен је споменик Десанки Максимовић у Београду у Ташмајданском парку.
У селу Богоштица код Крупња 2013. године отворен је Дом српске поезије „Десанка Максимовић” у саставу новоизграђеног Манастира Свете Тројеручице Хиландарске.
Неколико основних школа понело је њено име, као и Народна библиотека „Десанка Максимовић” Власотинце и Народна библиотека „Десанка Максимовић” у Лопарама.
