15. децембар ǀ Годишњица Колубарске битке

Колубарска битка

После исцрпљујућих борби у бици на Дрини (септембар–новембар 1914) и великих губитака српске војске, све више се осећао замор људства, недостатак наоружања, муниције и остале војне опреме. Посебно је недостајала артиљеријска муниција, чија је набавка била отежана, јер је у читавој Европи тражња за гранатама стално расла. Због недостатка муниције читаве српске батерије нису дејствовале, што је непријатељу знатно олакшавало напредовање. У овим критичним тренуцима чули су се гласови да треба тражити склапање сепаратног мира са Централним силама и излазак земље из рата, што би практично у датим околностима значило капитулацију. Та могућност је одлучно одбачена на заједничкој седници Владе и Врховне команде у Ваљеву 8. новембра. Тих дана је штампа у земљама западних савезника почела да пише да је Србија на издисају и да је питање недеља и дана када ће капитулирати.

Повлачење

Упркос упорној одбрани српска војска је била принуђена на даље повлачење. Средином новембра 1914. аустроугарске турупе су заузеле и Ваљево, чиме су под контролу ставиле и стратешки значајну пругу Обреновац–Ваљево. Највећи притисак трпела је Прва српска армија, за чијег команданта је уместо рањеног генерала Петра Бојовића постављен генерал Живојин Мишић, који је до тада био на служби у генералштабу, као помоћник војводе Радомира Путника.

Српска команда је сматрала да набујала Колубара и планински масиви Сувобора и Маљена, могу бити ослонац за организовање нове линије одбране. Живојин Мишић је, међутим, инсистирао да се српски фронт, иначе развучен на прко 200 километара мора скратити. То је значило ново повлачење. Мишић је своју, Прву армију, крајем новембра, повукао на положаје испред Горњег Милановца. Истовремено српске трупе су под притиском непријатељских армија са севера и запада напустиле и престоницу Београд и повукле се према Космају. Кратак предах српска војска, посебно Прва армија, искористила је за одмор и прегруписавање. Исцрпљени војници су после недеља борбе добили топло јело. Трупе су попуњене новим људством, међу којима је било и чувених 1300 каплара. Нови командант армије успео је да подигне борбени дух већ посусталих бораца. Коначно је преко Солуна стигла и дуго очекивана артиљеријска муниција послата из Француске, Русије и Грчке.

Контранапад и ослобођење

Српски контранапад на Колубари почео је 3. децембра, за непријатеља потпуно неочекивано. Истог дана, у уверењу да је победа већ остварена, аустроугарска команда је у тек заузетом Београду приредила војну параду у част годишњице ступања на престо цара Фрање Јосифа. Удар Мишићеве Прве армије правовремено су подржале и Друга и Трећа српска армија. Врло брзо је на Колубари разбијена Шеста аустроугарска армија, којом је у овој бици командовао Оскар Поћорек, и одбачена је ка Ваљеву. Српска врховна команда је, користећи ове успехе, прво ојачала свој фронт на северу, и тиме спречила да Пета аустроугарска армија помогне Поћорековим трупама, а потом, после огорчених борби на Космају, стрпске трупе прелазе у наступање и на том правцу. После непуне две недеље крвавих борби српске трупе су у потпуности разбиле непријатеља и до 16. децембра ослободиле читаву територију Србије.

Аустоугарски пораз био је потпун. Српска војска заробила је око 42.000 непријатељских официра и војника и огромне количине наоружања, укључујући и више од 140 топова.

За испољену умешност и одлучност у командовању Живојин Мишић је после ове битке унапређен у чин војводе. Српској врховној команди и војводи Мишићу признање су одали и савезнички команданти оцењујући њихово поступање током Церске и Колубарске битке као ,,мајсторство командовања”.

Сјајна и брза српска победа на Колубари одјекнула је у читавој Европи. Савезничка јавност била је одушевљена победом српске војске, која је пре само неколико недеља у њиховој штампи била већ отписана. У стратешком смислу ова победа је за Антанту значила много, јер су Централне силе спречене да овладају Балканом и успоставе везу са Турском, а улазак Бугарске у рат на страни Немачке и Аустроугарске одложен је за читаву годину. Размере овог пораза аустроугарске војске биле су тако велике, да она није била способна да започне нови упад у Србију у наредних десет месеци, а и тада је он био могућ само уз велику помоћ немачке армије и обезбеђен улазак Бугарске у рат.