Нови сјај заборављене књижевнице – једна могућа аутобиографија

Свеобухватна књига изабраних приповедака Милице Јанковић, коју је приредила Славица Гароња, требало је да изађе прошле године, да би обележила 140 година од рођења једне од наших најплоднијих и незаслужено запостављених књижевница . Међутим, због пандемијских застоја, књига је изашла за овогодишњи Сајам и на 141. годишњицу Миличиног рођења, која се навршава 23. новембра. Тиме је судбина књиге на неки начин поновила судбину Милице Јанковић, којој је болест преусмерила биографију и обележила њен књижевни опус.

Исповести по укусу Јована Скерлића

Милица Јанковић је на књижевну сцену ступила на велика врата 1909. године када јој је прва прича објављена у престижном Српском књижевном гласнику, а нови узлет добила је по објављивању текста Јована Скерлића под насловом Две женске књиге, у коме је овај арбитар српске књижевности прву Миличину књигу Исповести означио као бољу од прве књиге Исидоре Секулић Сапутници. После готово потпуне занемарености након Другог светског рата, дело Милице Јанковић последњих година доживљава ново читање. Поред три романа (Пре среће, Плава госпођа и Мутна и крвава), Милица Јанковић је објавила око сто приповедака у неколико збирки и у књижевним часописима. Најбољи део тог опуса уврштен је у књигу (издвачи Прометеј и Београдско читалиште, уз подршку Министарства културе), која већ својим насловом – Једна могућа аутобиографија – даје кључ за читање.

Борба са болешћу није била ни једина ни прва невоља с којом се Милица суочавала. Рођена је 1882. у Пожаревцу, у богатој трговачкој породици, као близнакиња, али је друга беба, сестра Јелица, умрла убрзо по рођењу. Кад су Милици биле четири године, отац је банкротирао. Имања и куће су отишле на добош, а отац у затвор. Тада су мајчини родитељи њу и њено четворо деце довели својој кући у Великом Градишту.

 

 

Ујаци као очинске фигуре

Миличин деда Радован био је угледан трговац, а баба Живка била је рођена сестра Стојана Павловића, пожаревачког трговца и деде по мајци сликарке Милене Павловић Барили. Иако са данашње тачке гледишта сродство две уметнице није превише блиско, њихове породице, нарочито Миленина мајка Даница и Милица Јанковић, одржавале су добре односе и редовно се дописивале. Милена, која је 28 година млађа од Милице, одрастала је са свешћу о томе да има рођаку признату књижевницу. О томе сведоче и неке сачуване разгледнице и писма која је Милена као девојчица писла својој тета Мици. Кад је у Паризу примила вест о смрти своје тета Мице, Милена у писму трећој рођаки каже: „Истина је да ће њена дивна душа и њена дела да живе много дуже од свију нас, али опет, она сирота ће много да нам фали. Изгледа ми свих ових дана да јој чујем глас и осећам у мојој њену меку, топлу, болесну руку са полурукавицама.” Милица и Милена имале су још једну сличност у биографији. Пошто су им се родитељи рано развели, одрастале су уз мајчину породицу, а фигуру оца су им замењивали ујаци. Милица је имала ујака старог – Рафаила, који је био један од првих трговаца музичким инструментима у Србији. Ујак млади, 20 година млађи од брата Рафаила, био је Лазар, високообразован и вишеструко талентован. Лазар је Милицу подстицао да чита и да црта. Али, ујка Лазар Михајловић се разболео, а пре него што је умро у 28. години живота, оставио је Милици одређену суму новца, од које је она касније могла да се школује.

Због болести се одрекла љубави и сликарства

Тако је Милица, по завршеној гимназији у Градишту и Вишој девојачкој школи у Београду, уписала сликарство у школи Бете и Ристе Вукановића. Јер, први избор књижевнице Милице Јанковић било је сликарство. Касније, Милица је од 1902. до 1906. радила као наставница цртања у Крагујевцу, а остао је сачуван мањи број њених радова. У то време је успела и да себи плати један семестар студија сликарства у Минхену, код професора Ажбеа, о чему има и неких прича које се први пут објављују у књизи Једна могућа аутобиографија. Док је службовала у Крагујевцу, упознала је колегу професора, вајара Симу Роксандића. Родила се љубав и он ју је запросио. Али она је већ добила страшну дијагнозу да има туберкулозу костију и да прогнозе нису најбоље. Одбила је Симину брачну понуду, али му је препоручила да се ожени једном од њених сестара од ујака, Рафаиловом ћерком Љубицом. Како због болова више није могла да стоји за штафелајем, Милица је морала да напусти и сликарство и посао наставнице, па је отишла да живи код својих рођених сестара, које су биле учитељице у селу Смољинцу. Милица је књигом Из скамије оставила вредно сведочанство о учитељском позиву који је крајем 19. и почетком 20. века био једини прозор за еманципацију девојака које нису потицале из богатих породица.

Болна искуства преточена у књиге

Током те прве здравствене кризе Милица Јанковић се окренула књижевности. Ту, у учитељски стан у Смољинцу стигло јој је писмо са похвалама од Јована Скерлића. У знак пијетета према свом младом, прерано преминулом ујаку и добротвору, Милица је своје прве књижевне радове потписала псеудонимом Л. Михајловић. Од тада, живот Милице Јанковић посвећен је писању и лечењу. Лек тражи у приморској клими и лета проводи у Дубровнику, Игалу, Сплиту, Цавтату, где је смештена радња многих њених приповедака.

Милица Јанковић са пријатељицама у Нишкој бањи у септембру 1938.

Године 1927. у Београду је одржано књижевно вече знаменитих писаца, као што су Исидора Секулић, Сима Пандуровић, Павле Поповић, Десанка Максимовић и други, са циљем да се сакупи новац потребан да би Милица могла да оде у Париз на лечење. У Граду светлости провела је две године, где је поред руског, који је две године студирала, научила и француски језик, а многа искуства из тог боравка нашла су се на страницама њених књига. Међутим, лечење није дало добре резултате. Милица је и даље трпела болове и све теже се кретала, да би последњих 20 година живота провела везана за инвалидска колица и постељу. Тим искуствима бавила се у књигама Међу зидовима и Мутна и крвава.

Предвиђање Исидоре Секулић и књижевна пријатељства

Од њених бројних књижевних пријатељстава једино је оно са Алексом Шантићем добило сведочанство у њеној прози. На другој страни, однос са Исидором Секулић са којом је истовремено ушла у књижевност, никада није био близак, али је остао посебан, па је баш Исидора одржала говор на Миличној сахрани. У једном интервјуу из 1957. године Исидора је рекла: „Милица Јанковић нема у нашој литератури своје право место. Она је одличан приповедач. Кад се смиримо, кад сазремо као култура, она ће то место морати да добије.”

Непознати албум фотографија Милице Јанковић

Дуго се мислило да је кроз ратове остала сачувана само једна Миличина фотографија из младости (поред уљаног портета који је урадио Миодраг Петровић 1914, репродукованог на корицама ове књиге). Међутим, истражујући дело Милице Јанковић, приређивач ове књиге Славица Гароња дошла је до раније непознатог албума фотографија из последњих година живота Милице Јанковић.

Дописница коју је Милица Јанковић послала пријатељици Оливери Јурковић 1938.

Фотографије су у власништву Јелене Раковић, ћерке Оливере Јурковић, удате Младеновић, која је пријатељевала и дописивала се са Милицом од 1937. па до њене смрти 1939. На тим фотографијама видимо Милицу Јанковић у инвалидским колицима у Кошутњаку, где је тада живела и у Нишкој бањи где се лечила и где је и умрла (сахрањена је у Београду). Те фотографије први пут се објављују у књизи Једна могућа аутобиографија.

 

Оригинални текст књижевнице и новинарке Мирјане Митровић из магазина То сам ја можете прочитати овде.