13. фебруар

АРСА ТЕОДОРОВИЋ (Перлез, 1767 – Нови Сад, 1826)

Арсеније (Арса) Теодоровић рођен је у Перлезу, у Банату. Почео је као помоћни учитељ, затим као ученик неколицине домаћих сликара-занатлија у Банату и Срему, а затим одлази у Беч и 1788. године уписује Академију. На академији борави у периоду када је ова школа већ била захваћена класицистичким струјањима. Завршивши Академију 1796. године, прелази у Нови Сад, а после неколико месеци настањује се у Темишвару. Године 1803. враћа се у Нови Сад и ту остаје до смрти.

Арса и истакнути људи тог времена

Лепо мишљење о Арси имали су и многи наши значајни људи. Дописивао се са Јованом Рајићем, митрополитом Стеваном Стратимировићем, књижевником Павлом Соларићем, Лукијаном Мушицким, а посебно је везан за Доситеја Обрадовића.

Доситеј га је 1809. позвао да изради иконостас Саборне цркве у Београду, тај посао нажалост никада није завршен. Вредан је пажње и његов труд и заузимање око сакупљања „пренумераната“ за Доситејево дело Мезимац, као и преписивање Доситејевих писама.

Арсин стваралачки рад

У својој Естетици, Стеван Павловић наводи да је Арса Теодоровић израдио око 26 иконостаса, што значи преко хиљаду црквених слика. Овом великом броју треба додати и појединачне иконе и композиције са историјском или митолошком садржином, портрете и цртеже чији број још увек није утврђен.

Теодоровићев најстарији портрет је онај из 1794. који представља Доситеја Обрадовића, дело од којег данас постоји читав низ реплика док је оригинал данас изгубљен. Доситеј је Арси позирао у Бечу. Павле Соларић, који је лично познавао Доситеја, каже за овај портрет да је „тако верно погођен, штоно веле да проговори“.

Када је реч о Арсином религиозном сликарству, у њему још живе ранија искуства и поуке, а класицистички елементи прате основну, барокну концепцију.

Медаковић о Арси Теодоровићу

„У много чему Арса Теодоровић представља изузетну и особену личност у српској уметности XVIII и XIX века. Лутајући по свим већим центрима српског културног и политичког живота, он је стигао да као неки неуморни гласник по свим областима наше дијаспоре разгласи ликовне поруке новијих времена. Чињеница да те поруке нису увек и на једнако убедљив начин одговарале стварном стању његове уметности, не умањује Теодоровићево искрено, мада наиво веровање у сопствену художествену мисију. Уосталом, у његово време црквено сликарство је и на другим местима, нарочито у Бечу, неприпремљено да прими класицизам и његове строго исказане теоријске формуле. Интимно још увек везан за барокно црквено сликарство, Теодоровић је ипак у својим многобројним портретима огласио крај старе и почетак нове епохе.“

Извор: Дејан Медаковић, Српски сликари XVIII—XX века.