Годишњица рођења: Никанор Грујић и судбина пречанских Срба

Никанор (световно: Милутин) Грујић налази се у кругу личности о којима се говори као географској периферији српства. Географска периферност као да стоји у вези са њиховим периферним положајем у канону српске књижевности. Упркос свој ширини њихове делатности, теже долазе до разумевања у свом времену, па и касније. Изгледа да је разлог за то пре свега чињеница да се налазе под утицајем два културна модела – западног и националног. Због тога, још пре но што узму перо у руке, унапред морају улагати напор, балансирајући између различитих фактора, интереса. И да на крају ипак делују у интересу заједнице која им је приоритет.

Никанор Грујић и његови савременици

У том смислу можемо пронаћи барем две историјске паралеле судбини Никанора Грујића. Једна је из његове блиске савремености, а друга – читав век касније. Прва паралела односи се на Грујићеву укљученост у културне и политичке полемике свог времена. Реч је о наративу, и данас актуелном, који представља листом све противнике Вука Караџића као ускогруде и ограничене. У тој епоси су, напротив, постојали многи интелектуални радници који су такође истицали значај приближавања културе већини народа. То је значило и налажење језичких решења која ће бити у корист свих. Тако, Грујић пре Бранка Радичевића пише поезију која је под утицајем језика народног песништва.

Притом, ради се о личностима различитих профила. Лукијан Мушицки је такође био свештено лице, али Јован Стерија Поповић то није, нити Милован Видаковић, или Доситеј Обрадовић. Сви су се залагали за решење славеносрпског језика. Делимичним настављањем континуитета са средњовековним језиком, настављају се и културне везе са моћним царством, Русијом. То је од круцијалног значаја Србима у Аустроугарској који су још увек под културном окупацијом.

Други важан моменат је што су у својој објективној привилегованости, ове личности биле у могућности да се културно обликују и усаврше. Због природе образовних система тог доба (Грујић се школује у Богословији у Сремским Карловцима), то су чинили студиозно и енциклопедијски. То значи да су представљали идеалан извор сазнања са Запада који не би подразумевао продубљење утицаја тих центара моћи. Такав профил интелектуалног грађанства омогућавао би прилагођавање решења из других земаља објективним националним условима. Притом се нарочито црквеним властима, које упорно позивају на народно јединство косовског завета, не може приписати анационалност и космополитизам. Сам Никанор Грујић написао је спев Свети Сава, објављен 1861.

Милан Кашанин, настављач културног прегалаштва

Иста врста оптужби о аристократизму настаје поводом културних делатника који стасавају у периоду између два светска рата. Блиски су у том смислу Никанор Грујић и Милан Кашанин, чак и географски блиски по месту порекла. Ради се о личностима изузетне духовне ширине, наравно у размерама могућности своје епохе. Но, своју културну мисију започињу у периодима револуција народних и народњачких тенденција.

Њихов стил живота сасвим је неуклопив, чак сувишан, у друштвима којима превратници стреме. Зато се они, Грујић и Кашанин, узимају као преостаци старог поретка. Схваћени су чак као колаборационисти са Аустријом, односно Немачком. Због њиховог порекла на границама простирања српског народа, вероватно је њихов осећај за добробит био израженији. У том смислу, Никанор Грујић, као и Милан Кашанин, спада у онај ред личности које због ширине образовања и програма култура не може да перципира исправно. Тек када целина културе ухвати корак са њима, ухвати корак и са собом.

Аутор: Зељић Павле