Годишњица рођења Владислава Петковића DIS-a

Владислав Петковић Dis рођен је 1880. године у селу Заблаћу код Чачка. Гимназију је завршио у Чачку, али није матурирао. Прву песму, „Идила“, објавио је 1903. у „Српском књижевном гласнику“. Са Симом Пандуровићем уређивао је 1905. године часопис „Књижевна недеља“. Због честог посећивања кафана сматрало се да припада београдској књижевној боеми, а његово најуже друштво чинили су Сима Пандуровић и Милан Симић.

Већ у периодици песме je потписивао само као Dis. Тако је 1911. изашла и његова изузетно значајна збирка Утопљене душе, на којој није било означено ни место ни година издања. О књизи се с једне стране писало оштро, као о декадентној појави, с друге позитивно, међу млађим књижевницима. Песник је 1912, у време Првог балканског рата, био ратни извештач при Врховној команди, а већ наредне, 1913. године, објавио је књигу патриотске поезије Ми чекамо цара. Издање је поновљено 1914.

У време Првог светског рата повлачи се 1915. године са српском војском преко Албаније на Крф, а затим одлази у Француску, у Париз. На повратку из Француске он је 28. маја увече кренуо из Галипоља на Крф, а у зору 29. маја 1917. године утопио  се на броду „Италија“, који је торпиљирала немачка подморница.

Обе збирке, прикупљене старе и нове песме, штампане су више пута као сабране песме.

Пошто га као песника познајемо још из школских дана, одлучили смо се за његов текст „После боја код Смедерева“.

Године 1915. под командом генерала Макензена догодила се општа офанзива на Србију. Једна од битака у којој је вишеструко малобројнија српска војска (из Јужне Србије, са Вардара) однела победу, била је битка код Смедерева.Помало парадоксално, Као ратни дописник, Дис у свом тексту осликава сав бесмисао смрти, али и  специфичну љубав српског војника према животу и слободи.

ПОСЛЕ БОЈА КОД СМЕДЕРЕВА

„Двадесет осмог октобра сам кренуо за Смедерево. Тамо сам затекао победу, и оно што сваку победу прати: прибирање плена и лешева. Рањенике и заробљенике нисам затекао, они су зором испослани. Плен се полако превозио, полако су се превозили и мртви. Пред вече су сви били прикупљени на њихово зборно место. Сутрадан могли смо отићи до њих, да им пружимо своје последње поштовање за јучерапњу победу, коју су својим животом платили.

У 11 часова пре подне кренули смо се. Напред су ишле почасне чете, са добошима без црне чоје, и са трубама, које су ћутале. За њима смо ишли нас двојица, командант и ја. Пред подножјем једнога брега застадосмо. На земљи су нас очекивали мртви, у три реда. А њих су очекивале раке, ископане поред њих у три реда.

Свештеник отпоче читање. Молитве су се ређале са именима погинулих. Једна кадионица од земље обилазила је њихове главе и дим од тамњана дизао се око мртвих јунака. Један венац војника, под мутним небом, гологлав, с пушкама к нози, гледао је у своје другове мирно. А они, са пешкирима преко глава и крстом над главом или на грудима, лежали су мирно. И, мада су сви спавали сном што се не мења, ипак је сваки од њих испружио руку или стегао песницу, као да сања борбу, као да хоће сада у борбу. Само њих неколико, у тренутку када их је куршум или шрапнел нашао, изгледа да су се сетили да умру и, по старом обичају, скрстили су своје руке.

Иначе све је било просто до необичности. И да није оних белих крстића, који су онако мали чудновато одударали од њих, великих; и да није било овда-онда ветрића, који са ове или са оне главе подигне пешкир, испод кога провири рана уместо главе – ови људи који леже ту представљали би одмор после јулског ручка, а не наше мртве јунаке од двадесет седмог октобра, пале код Смедерева.

Па ипак, они су били мртви, и били опојани. И да буде сахрана потпуна, удолином наиђоше стада оваца: клепетуше са овнова одјекивале су попут звона и попуњавале опело.

Плотуни поздравише крај обреда. Све би свршено. Једна кратка реч свештеникова замени кољиво. Пођосмо. И док сам се ја пео на коња и јахао лагано поред војника, носећи собом слику, којој још имена нема, они су пролазили поред мене и живо разговарали о томе чији је вод најбољи плотун избацио… Како се наш народ толико сродио с ратом да га ништа више не потреса и не изненађује! Он је већ срастао са том мишљу да свој живот има да пружи својој Земљи као јабуку своме пријатељу, и мирно иде даље, тим путем. О онима који су се до јуче били с њим раме уз раме, ако погину, он о њима не мисли више, заборавља их. Њега се још тичу пушке, топови, муниција, правилна паљаба, успех, а све му је друго лањски снег… Оно тако и треба да буде. Јер, земља ће умети да сачува гробове, а доцније, друге генерације, имаће кад да их прелију славом. Њему је данас стало само до ове ствари: да се бори на живот и смрт с непријатељем свога племена.

Верујући у победу, он корача постојано к њој, с пушком у руци, онако простодушан, напаћен а паметан, и ништа не чини што ће овде-онде подићи својим костима наше светле гробове.“

Ауторка текста: Јелена Загорац