Годишњица рођења и смрти Васе Стајића

10. фебруар 1878.

Порекло и младост

Васа Стајић име је великог српског филозофа и писца, аутора многих дела кључних за разумевање и познавање историје Новог Сада. Рођен је 10. фебруара у Мокрину 1878, а умро на исти  дан 1947. године у Новом Саду. Васа Стајић провео је животни век у занесењаштву за боље сутра, борећи се за хуманистички социјализам, национално просветитељство и исказујући поверење у моралност свог народа.

Стваралаштво Васе Стајића у великој мери је одредило друштвену мисао Срба „пречана“ почетком прошлог века. Упркос бројним писаним радовима о животу и делу В. Стајића, његов живот и даље представља неисцрпну инспирацију у истраживачком покушају расветљавања политичких и најширих културних идеја код Срба. Одговоран приступ утицао је да Васа Стајић проникне у мисаоне токове носећих друштвених идеја – либерализма, позитивизма, национализма, романтизма…

О свакој од ових идеја, Васа Стајић умео је кроз аутентничан прилаз да представи сопствени став.

Рођен у скромној породици, млади Стајић учио је на свом породичном примеру о поштењу и потреби јединог ослонца на сопствене могућности. Српску основну школу завршио је у родном селу. Први разред гимназије похађао је у Великој Кикинди, а потом је прешао у Српску гимназију у Сремским Карловцима. Одатле је, након седмог разреда (наводно због склоности према социјалистичким идејама) морао да оде. Студије права, филозофије и филологије започео је у Будимпешти, а наставио их једно време у Лајпцигу и Паризу. Дипломирао је тамо где је и почео: у Будимпешти 1902. године.

Живот једног националног педагога

Свој став према свету и филозофији формирао је путујући по Европи, те усталио наклоност социјалистичким, националним и демократским идејама. Ослонац у свему овоме нашао је у постаментима просветитељства, и његова оданост хуманизму. Доживљавајући своју професионалну каријеру као својеврсну културну мисију, Стајић се посветио позиву учитеља.

Међутим, његова непомирљивост према догматизованом клерикализму и његовом утицају на школство код Срба у Аустро-Угарској утицали су на несталну каријеру. Ни у једној школи није себи успео да обезбеди трајније место. Од 1907. године, упркос дуготрајном противљењу патријарха српског, Георгија Бранковића, па до 1913. године радио је на Учитељској школи у Сомбору.

У том периоду, убеђен да је страначки живот Срба „пречана“ изгубио упориште у модерном становишту, Стајић се укључио у формирање демократске странке Срба Монархије. Међутим, на овом пољу доживео је неуспех. То је утицало на то да у будућности створи врло осетљив и опрезан однос према ангажовању у политичком животу.

Трагајући за идентитетом српског патриотизма, Стајић је покренуо часопис Нови Србин. Укључио се такође у Народну одбрану – организацију чија је намера била неговање и јачање идеје српства. Зато се нашао на удару органа власти. Тако је Први светски рат дочекао у затвору. У затвореништву је провео ратне године препознат као „националистички отпадник аустро-Угарског друштва“ које је и само почивало на острашћености мађарског национализма.

Васа Стајић у Краљевини СХС и првој Југославији

Пред крај рата прикључио се политичким процесима присаједињења војводине Краљевини Србији и стварања југословенске државе. Стајићева политичка мисао нарочито брижно и истрајно представљена је у времену стварања младе југословенске државе у чију је будућност Стајић искрено веровао. Између осталог, и због тога он је тражио њен идентитет. „Ништа југословенско није ми страно…кроз Југословенство ћу ући у човечанство.“ Она је за њега представљала ономатопеју свих народних стремљења Јужних Словена.

Његови ставови у овом периоду били су пројугословенског карактера, са чврстим ослонцем на потребу културно-образовног и политичког јединства грађана југословенске државе. Након постигнутог демократског уједињења државе, В. Стајић окренуо се културној мисији и стваралаштву. То је условило његов снажан утицај на културне институције у Војводини, пре свега на Матицу српску где је 1920. постао секретар.

Матица српска је под његовим утицајем интензивирала развој научног рада. Ипак, Стајићева доследност у просветним идејама и политичкој мисли, протумачена од политичке елите као крутост и анахроност огледала се кроз његову постепену политичку маргинализацију.

Саша Марковић, Васа Стајић:

„Истрајавајући на очувању и неговању вредности и поштовању инте лектуалаца који их стварају, Стајић је заправо припадао кругу истинских реформатора који су промене покретали најпре у себи па их нуди ли другима, при том стално се уздајући у снагу и неисцрпност нових сазнања. Отуд је произлазио његов хуманизам и нада у успех човечанства упркос ратовима. Тај оптимизам, ипак, није могао да буде у потпуности прихватљив за будуће идеологије које су нудиле свој поглед на свет, а при том су изневериле све постојеће вредности. Стајић је био и остао донекле прихватљив, а то није говорило о његовом неуспеху, већ о идеолошким разликама идентичне основе људског друштва које негује супротстављеног непријатеља и обесмишљава потрагу за поверењем међу људима као најмоћнијим културним изазовом.

Бескомпромисни мислилац, Стајић је у стварном свету политикантских подела изгледао као неко ко одступа, неспреман на изазове. Наизглед поражен, Стајић је, док је посматрао самодовољност наводног победника, дубоко саосећао са неуспехом културне мисије и даље упорно не одустајући од потребе за њеном афирмацијом. Са тим у вези, лик и дело Васе Стајића немогуће је свести на поједине професије јер су његовa интересовања као и стваралаштво били окренути према неисцрпним друштвеним темама.

Стајић je био и просветитељ или педагог, књижевник, хуманиста, историчар, национални и културни радник. Често су ове његове склоности и изражајни делови личности били истовремено заступљени у делима и богато су испуњавали садржаје Стајићеве културне мисије.“

Литература:

Марковић, С, Васа Стајић, Нови Сад: Прометеј, 2016.
Сајт КЦНС, Васа Стајић – социјални хуманиста и национални педагог, датум приступа: 4.2.2023.