1. март
Годишњица рођења Станислава Винавера
(Шабац, 1. март 1891 – Нишка Бања, 1. август 1955)
Да бисмо били своји, треба да знамо читав свет.
Станислав Винавер је био српски књижевник који се истакао у српском експресионистичком покрету. Бавио се књижевном критиком и превођењем. Винваер је био сведок значајних историјских догађаја који су обележили историју Србије, касније Југославије. Своје способности нарочито је истакао током преласка српске војске преко црногорских и албанских планина. Радио је као преводилац српске дипломатске мисије, а своје напоре је највише улагао у раду са српским војницима. Након рата је радио у Уметничком одељењу Министарства просвете, а након укидања овог тела постао је стални сарадник дневног листа Време. Такође, као новинар је радио у Радио Београду и Централном Пресбироу. Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По почетку рата у Југославији, Винавер је био ухапшен и одведен у логор Оснабрик. Све до смрти 1955. године предано је радио као књижевник и преводилац у Београду.
Отаџбина
Отаџбино моја најбоља, најслађа
Последње уздање и утехо права
Хоће да те здробе, да од твојих мрава
Гозбу гадну славе, да од твојих свађа
Песму себи створе, што им пире слади.
О скамени свађе, нек царје воља
Отаџбино моја најслађа, најбоља
Да се много ради и да се уради.
Све ћемо ти дати јер све си нам дала:
Песму мелодичну, наш нам језик даде
Дала си нам радост, патње, наде, јаде
Болове и осмех, туга, идеала.
Од своје си свиле наша срца свила
Дала си нам себе, те тајне мотиве
Што у дубинама наше душе живе.
Отаџбино мајко, отаџбино мила.
Сећања на Први светски рат
„Наша генерација извршила је задатак који је очекиван од ње. Највећи део наших другова пао је или избачен из строја. А дао је величанствен пример, који је одушевио уморне војнике, који им је дао крила. Успели смо да будемо најбољи војници, али смо се, мање-више, у том напору сви сломили[…]
Утрошили смо све наше најзначајније снаге одушевљених, образованих младих класа, утрошили смо их у великој офанзиви 1914. године. Могло би се расправљати и расправљати: је ли одлука Врховне команде, по којој смо ми жртвовани били до краја, је ли та одлука била кобна за нашу нову државу. Свакако, она многима од нас и дан-дањи изгледа неопходна, према историјском стању ствари пред велику Мишићеву офанзиву.ˮ
О Другом светском рату
„Против фашизма се треба борити у Европи, овде је интересантније живети.ˮ
„И поред наше потпуне неспремности за савремни рат, и упркос нашој неорганизованости и растројству, непријатељској надмоћи, петоколонашком или парализованом ставу високог командовања – вест и свест о брзој капитулацији поразила је свакога просечнога нашег официра. Није хтео, није умео да верује. Знали смо да морамо подлећи. Али како? Али кад? Никоме у главу није ишло да ће то да се догоди тако нагло и тако срамно. Могло се објашњавати на сто начина како смо, зашто смо пропали, и морали пропасти, али је остајало неизгледиво: да смо пропали срамно, без јуначких подвига које смо ми очекивали од себе, које је народ очекивао од нас, које је историја и традиција наметала!ˮ
Епитаф на Винаверовом споменику
Изгурасмо, издурасмо,
Изгрцасмо, испливасмо,
Испетљасмо, искичасмо,
Где год цара старог знасмо,
Сваком образ осветљасмо, –
Све од себе сама дасмо
Ограшјима облистасмо:
Одагнасмо, огрејасмо,
Као сунце просијасмо:
Одолесмо, отрајасмо.
Извор: Константин – књига о Винаверу – Српство као судбина – Бранислав Станковић
Фотографија: https://serbiantimes.info/rodoljub-bez-kapi-srpske-krvi-stanislav-vinaver-dokaz-da-je-pero-mocnije-od-maca/
