Поезија неандерталаца
1. мај
Мајска скупштина
1/13. и 3/15. маја 1848. године
Сремски Карловци
Представници Срба из Угарске упутили су захтев Бечу за српску аутономију и одлучили да прогласе Српску Војводину.
Историја
Европска револуција која је започела у Италији 1848. године пренела се и на Хабзбуршку монархију отварајући у пуној мери питање њеног државног уређења, социјалног статуса њених грађана, колективних права народа који су је сачињавали. Демонстрације у Бечу, које су довеле до интервенције војске, а потом и смене аустријског канцелара Клеменса Метерниха почеле су 13. марта 1848. године. Незадовољ- ство представника мађарске политичке и интелектуалне елите показало се не само у одлукама Угарског сабора већ највише у Кошутовим беседама и политичким иступима.
Чим је Ђорђе Стратимировић у разговору са Кошутом отворено затражио да се Србима гарантују њихова привилегијална права, постало је јасно да од српско-мађарског компромиса неће бити ништа. Кошут је инсистирао на једној политичкој нацији у Угарској сматрајући да су све друге нације само племена која говоре друге језике, док му је Стратимировић узвратио рекавши да ће Срби, ако мађарска влада не призна српска привилегијална права и не обезбеди „признање“, српских захтева, потражити подршку на другом месту.
Већ 17. марта, формирана је мађарска одговорна влада на челу са председником Лајошем Баћањијем и Лајошем Кошутом као министром финансија. Неколико дана касније Срби у Будимпешти су изнели свој национални програм у 17 тачака. Тада је истакнуто да Срби признају мађарску народност, али и да желе признање свог народа и слободну употребу свог језика. Такође се захтевала слобода вероисповести, самостално уређење цркве, употреба црквеног језика, управа над школама, увођење световних лица у конзисторије, укључивање Срба у највише органе судства и државне управа и друго.
У априлу месецу већ се увелико говорило о намерама мађарске владе да Србе мађаризује чему је највише у прилог ишла одлука мађарске владе о увођењу мађарског језика у српску црквену организацију. Стога су Срби одлучили да спаљују све матрикуле које су вођене на мађарском језику, у Бечеју, Бечкереку, Вршцу и да захтевају од митрополита Рајачића да сазове што пре српски Црквено-народни сабор што је он и учинио, под снажним притиском пре свега владике Никанора Грујића.
Митрополит Јосиф Рајачић, који је као члан угарског горњег дома учествовао у састављању угарске владе, повукао се у Сремске Карловце. Он је у почетку оклевао да сазове скупштину. Тражио је да се смире страсти и да се промисли о будућим потезима. На крају је ипак подлегао пред окупљеним народом, јер је већина мислила да је дошло време за помак у решавању националног питања.
Проглас са Првомајске скупштине
Скупштину у Карловцима, после свечаног богослужења, отворио је митрополит Рајачић одмереним говором подсећајући да Срби морају своја природна, политичка и верозакона права натраг добити и уживати. Првог дана рада Скупштина је извикала Рајачића за патријарха, а Шупљикца за војводу.
Скупштина је организована у форми дијалога између народа са једне и главних говорника скупштине митрополита Јосифа Рајачића, протосинђела Сергија Каћанског и Никанора Грујића са друге стране, тако да би све политичке одлуке имале карактер колективних одлука. Главне одлуке су припремљене у ужем кругу Јосифа Рајачића.
Дан када је скупштина одржана је започео богослужењем у Саборној цркви, након чега се народ окупио у дворишту митрополије. Пошто се у то време тек зидала митрополитска резиденција, митрополит је као место за скупштину, одредио да буде испред старе конзисторијалне зграде са засвођеним ходником. Митрополит, праћен свештеницима, отворио је скупштину беседом, подсећањем на догађаје у Европи. Изложио је историју и позвао народ да се побрине за своју будућност, позивајући се на природна права, која припадају свим народима.
Након њега је говорио Сергеј Каћански, који је описао уговорни однос српског народа и Аустријског царства и навео како права која су њиме загарантована нису испоштована, те закључио да на основу тих права, народ може да изабере патријарха.
Код славних наших предака — тако су нас свагда скоро гледали, као да никога никада имали нисмо, него као да смо ми први из земље поизницали, само зато да другом робујемо! Код славног нашег имена — потуцали смо се од једног господара до другога као сирочад, која нису запамтила родитеља свог, без имена или под онаким именом какво нам је ко издео! Код лепог нашег језика — нисмо се могли скоро никоме у животу нашем ни потужити ни похвалити својим језиком, него смо морали тако ломити језик наш о туђе речи, као да својих и немамо! Раздробљени на стотину страна — на стотини страна свако је могао господарити над нама, а ми нисмо могли ни над самим собом, као да нисмо никада господарили сами себи! – Никанор Грујић
Тражили су укидање мађарске и аустријске управе и увођење цивилне управе у Војној граници, стварање народне војске, укидање кметства, кулука и работе, поделу породичних задруга, право власништва над земљом, просветну аутономију, слободу штампе и говора, право на слободне изборе за народне представнике.
Одређена је територија Српске Војводине: Срем с Границом, Барања, Бачка с Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном и Банат с Границом и Кикиндским дистриктом. Према члану 12. Устава за Српску Војводину, преузети су грб и застава црвено-плаво-бела тробојка Кнежевине Србије.
На скупу су Срби и Хрвати отворено исказали узајамне симпатије и на крају је Скупштина прогласила политички савез са Троједном краљевином Хрватском, Далмацијом и Славонијом, на бази слободе и савршене једнакости.
О одлукама Мајске скупштине Ђорђе Стратимировић је писао у својим мемоарима између осталог:
Неизбежна консеквенција закључака те скупштине – успостављање Српске Војводине, избор патријарха и војводе – беше рат с Мађарима, али ни један српски родољуб, коме су света православна вера и љубав к народу српском душу и срце проникли, ни један коме је српски образ неповредљив био, није ни помислити могао и смео, да ће српски народ од својих оправданих потраживања за осигурање своје народности одступити.
Извори:
