Вилијам Хантер

Вилијам Хантер (1. јун 1861-13. јануар 1937) био је најстарији син Роберта Хантера из Биркенхеда, мало места у северозападној Енглеској.

Дипломирао је медицину на Универзитету у Единбургу (1883) и као изузетан студент добио награде и стипендије за даље школовање, а касније и за научна истраживања. Студије у Лајпцигу провео је на раду у лабораторији за патологију (1884), а по повратку у Единбург наставио је рад у лабораторији за физиологију.

У историји медицине Хантер је остао упамћен по двадесетогодишњим истраживањима перниционе анемије и по научним радовима посвећеним овом проблему.

Носилац је британског витешког ордена Бата, у класи компањона за услуге у рату, и српског ордена Светог Саве.

Када је постало јасно да пегави тифус угрожава целу Краљевину Србију, српска влада се у фебруару 1915. године обратила за помоћ савезницима, пре свих Француској и Енглеској. Почетком марта у Србију је дошла енглеска медицинска мисија са 25 чланова, на челу са пуковником др Вилијамом Хантером. 1915. године пуковник Хантер је предложио српској влади неколико мера за спречавање даљег ширења и за санацију епидемије пегавог тифуса. Захваљујући др Хантеру наведене мере су веома брзо дале добре резултате. Већ крајем марта 1915. године дошло је до благог пада броја оболелих, смањење оболевања, које је било евидентно у априлу, у мају се региструју ретки случајеви обољења, а средином јуна 1915. године епидемија пегавог тифуса у Србији је окончана.

Преминуо је у Лондон 13. јануара 1937. године у 75. тој години живота.