Радош Љушић

Радош Љушић рођен је 22. новембра 1949. године у Истоку (Метохија). Основну школу и гимназију завршио је у месту рођења, а студије историје на Филозофском факултету у Београду (15. фебруар 1974). Студије је прекинуо на шест месеци због учења француског језика у Паризу. Од 1975. ради на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. На одслужењу војног рока био је 1976/77. године. Магистрирао је 1978, на теми „Намесништво прве владе кнеза Михаила (1839–1840)”. Докторску дисертацију „Кнежевина Србија (1830–1839)” одбранио је 1984. године. Изабран је у звање доцента 1985, ванредног професора 1990, а редовног 1996. године. Био је професор на Катедри за Националну историју у новом веку (преименована у: Катедра за историју српског народа у новом веку). Првог октобра 2020. пензионисан је.

На Филозофском факултету у Новом Саду (1997–1999) и на Филозофском факултету у Источном Сарајеву (2003–2005) предавао је историју српског народа у новом веку.

Био је председник Друштва историчара Србије (1985–1996); био је, и сада је члан редакција неколико историјских часописа (Историјски гласник, Историјски часопис, Viminacium, Гласник Међуопштинског историјског архива Ваљева), главни и одговорни уредник часописа Српске студије, затим члан Одбора за проучавање Српске револуције и Одбора за 19. век САНУ; био је уредник библиотеке „Српски мемоари” у СКЗ-у и Српског биографског речника Матице српске.

Као директор Завода за уџбенике осмислио је и уредио Школско свезнање (2007), Енциклопедију српског народа (2008), библиотеку у којој су објављене књиге: Дрина, Морава, Фрушка гора, Владе Србије, и у Службеном гласнику књига Рудник (иако то на импресуму не пише), и Заводову библиотеку „Биографије”. Написао је уџбенике из историје за седми разред основне школе и трећи разред гимназије, као и за осми разред основне школе и четврти разред гимназије (коаутор Љубодраг Димић) – више издања, од 2002. године. Сва издања уџбеника про праћена су историјским читанкама, историјским картама и родословима династија.

Са Александром Љушић основао је издавачку кућу „Фреска”, која се бавила објављивањем уџбеника из историје, географије и веронауке (2009–2014), као и историографском литературом.

Са својим постдипломцима, докторандима и колегама, основао је невладине организације: Удружење за проучавање српске повеснице (1997) и Центар за Српске студије (2010). Удружење за српску повесницу публиковало је зборнике радова: Српске политичке генерације (1788–1918), Београд 1998; Перо и повест. Српско друштво у сећањима, Београд 1999. и Писмо, Београд 2001, као и књигу Ане Столић, Краљица Драга, Београд 2000. Центар за српске студије објављује од 2010. часопис Српске студије и сваке године организује акредитовани семинар за наставнике и професоре историје, под називом „Светосавски дан историчара”. Као управник ових невладиних организација осмишљавао је њихов програм и рад.

Био је управник Одељења за историју Филозофског факултета (1999–2001), директор Завода за уџбенике (2004–2008) и в. д. директор Службеног гласника (2013–2014).

Био је члан комисије која је урадила нацрт Закона о државним знамењима (његов је предлог да Сретење Господње 1804. године буде државни празник, као и прихватање заставе и грба Краљевине Србије, 2002) и аутор нацрта закона о Српској енциклопедији с Василијем Крестићем и Чедомиром Поповим (2005).

Био је председник УО Института за савремену историју (2004–2010) и председник Скупштине „Просветног прегледа” (2015–2019).

За дипломски рад „Србија у револуцији 1848. године” добио је Октобарску награду Града Београда за стручне радове студената, за књигу Вожд Карађорђе Награду за науку Вукове задужбине (1993) и награду „Владимир Ћоровић” (2004), за Књигу о Начертанију Октобарску награду Града Београда (1994), а за књигу Кнез Милош – државотворни владар награду „Деспот Стефан Лазаревић” Града Београда (2021).

Златну значку доделила му је Културно-просветна заједница Србије (1990), Златни беочуг Културно-просветна заједница Београда (2000); носилац је Сребрног ордена Св. Свештеномученика Петра Дабробосанског Дабро-босанске митрополије (2004), Ордена Светог Саве другог степена Српске православне цркве (2006), Златне плакете и Захвалнице „Таковски устанак” СО Горњи Милановац (1995). Сретењске повеље Српске самоуправе клуба и института Срба у Будимпешти (2015), Видовданске повеље Одбора за обележавање шест векова Косовске битке (1989), као и повеља: Задужбине Никола Пашић, Зајечар (1995), Народног музеја у Пожаревцу (1996), Радио Београда 2 (2008), СО Титово Ужице, и захвалница: Историјског музеја Србије (1994), Студенице Хвостанске (1995), Кола српских сестара (1997); грамата манастира Ђурђеви ступови Епископије милешевске и још неколико других признања.

Радош Љушић један је од оснивача Демократског покрета Србије (ДЕПОС) – члан Извршног одбора и Савета ове политичке организације (1992). Дужност народног посланика, као члан Демократске странке Србије, обављао је 2003/2004. године и био председник скупштинског Одбора за просвету. Био је члан Републичког савета за високошколско образовање (2004–2007).

Један је од оснивача Српске напредне странке, члан Председништва (2008–2013) и Главног одбора странке (2008–2017).

Радош Љушић бави се историјом српског народа у 19. и 20. веку. Био је ментор више од 30 магистарских и више од 20 докторских дисертација, а члан преко 50 комисија.

Његова библиографија садржи 677 библиографских јединица – види: Славица Мереник, Мирослав Поповић, „Библиографија радова Радоша Љушића”, сепарат из Српских студија, бр. 10, 2019, 263–320.

Објављене књиге

Кнежевина Србија (1830–1839), САНУ, Београд, 1986, XV + 508; Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004, 543.

Вук Караџић о Српској револуцији, Књижевне новине, Дечје новине, Београд, Горњи Милановац, 1990, 271.

Тумачења Српске револуције у историографији 19. и 20. века, СКЗ, Београд 1992, 132.

Вожд Карађорђе, 1–2, Инвест-Експорт, Смедеревска Паланка 1993, 304; НИУ Војска – Дечје новине, Београд – Горњи Милановац 1995, 317;

Књига о Начертанију. Национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), БИГЗ, Београд 1993, 182; друго допуњено издање:Јефимија, Крагујевац 2003, 240; треће издање: Белетра, Београд 2004, 240.

Србија 19. века. Изабрани радови, 1–3, НИУ „Војска”, Београд 1994, 1998, 2005, 417, 435, 422.

Милан Обреновић, војвода, командант и саветник Рудничке нахије, Музеј Рудничко-таковског краја, Горњи Милановац 1995, 174.

Прво намесништво (1839–1840), Просвета, Београд 1995, 179.

Кнегиња Љубица, СО Горњи Милановац, Музеј Рудничко-таковског краја и Дечје новине, Горњи Милановац 1997, 207; Завод за уџбенике 2013, 243 (друго допуњено издање).

Обреновићи и њихов родослов, СО Горњи Милановац и Музеј Рудничко-таковског краја, Горњи Милановац 1998, 33; и на енглеском језику.

Атанаско Михаиловић, црногорски кнез, судија и депутат, Музеј Рудничко-таковског краја, Горњи Милановац 2000, 111.

Љубави српских владара и политичара, Зограф, Ниш 2000, 233 (више издања); допуњено издање: Народна књига Алфа, Београд 2001, 262.

Карађорђевићи, Фондација Карић, Народна књига, Београд 2001, 167.

Српске династије (у прилогу: Родослови српских династија), Платонеум, Нови Сад 2002, 178 + 58 (коаутор Андрија Веселиновић), Службени гласник, Београд 2008, 241 (друго издање).

Ангажована историографија, 1–4, Београд 2003–2020, 329, 391, 295, 336.

Вожд Карађорђе. Биографија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003, 2005, 550 (треће и четврто издање у једном тому).

Оријентални новинар, европски политичар, Димитрије Давидовић (1789–1838), Политика, Танјуг, Београд 2006, 193; Службени гласник, Београд 2013, 182.

Српска државност 19. века, СКЗ, Београд 2008, 497 (друго допуњено издање књиге Историја српске државности, књ. II. Србија и Црна Гора – Нововековне српске државе, Нови Сад 2001).

Вујкина врата; Време суровости. Хроника подгорског села Исток, 1–2, Фреска, Београд 2011, 2015, 183, 353.

Принцип Гаврило (1895–1918), Вечерње новости 2014, 422.

Војводе и војводски барјаци: војно уређење устаничке Србије (1804–1815), Одбрана, Београд 2018.

Кнез Милош – државотворни владар, Београд 2021.

Објављена архивска грађа

Србија и ослободилачки покрети на Балкану од Париског мира до Берлинског конгреса (1856–1878). Књига I, 1856–1866, коаутор Василије Крестић, САНУ, Београд 1983, X + 652.

Лицеј (1838–1863). Зборник докумената, Универзитет у Београду – Савремена администрација, Београд 1988, 713.

Алимпије Васиљевић, Моје успомене, СКЗ, Београд 1990, 229 (приредио и написао предговор, стр. 19–38).

Програми и статути српских политичких странака до 1918. године, Књижевне новине, Београд 1991, 514.

Рудничка нахија 1816–1839: документа Књажевске канцеларије, коаутор Ана Самарџић, Музеј Рудничко-таковског краја, Горњи Милановац 1995, 389.

Сећања Алексе Симића на књаза Милоша, Каленић, Крагујевац, Дечје новине, Горњи Милановац 1997, 191 (приредио и написао предговор, I–XVII).

Политические и културние отношения России с югославянсками землами в первой трети XIX века, документи (составители Е. П. Кудрявцева, Г. А. Кузнецова, Р. Люшич, К. К. Миронова, Н. И. Плотникова, В. М. Хевролина, Н. И. Хитрова), „Наука”, Москва 1997, 382.

Јован М. Јовановић Пижон, Дневник (1896–1920), Прометеј, Нови Сад, Радио-телевизија Србије; Архив Југославије, Београд 2015, XII, 721 (коаутор Миладин Милошевић).