Павел Јозеф Шафарик

Рођен је 1795. године у Кобељарову, и био је словачки и чешки писац, историчар, етнограф, филолог и лингвиста. Рођен је у сиромашној породици, те је основно образовање стекао од оца. Завршио је гимназију, а потом студира на Евангеличком лицеју. Оснивач је славистике као научне дисциплине, и један је од првих слависта.

Након стицања доктората, живео је и радио у Новом Саду. Био је директор и професор Српске велике православне гимназије, председник првог читалачко-претплатничког и ученог друштва Словака у Војводини, утицао је на покретање часописа Сербска летопис и оснивање Матице српске.Оженио се Јулијом Амбрози де Седен, и имали су једанаесторо деце.

Био је један од водећих људи Словачког народног препорода, који су се у првом реду борили против мађаризације и углавном имали панславистичка убеђења. Панслависти су у то време сматрали да су поједини словенски народи само племена јединственог словенског народа а њихови језици само дијалекти јединственог словенског језика. Касније ће ова убеђења бити ублажена и прерасти у идеју словенске узајамности, чији ће Шафарик бити један од идеолога.

Шафарик је имао исте погледе на српски језик као и Вук Стефановић Караџић. Иако није писао на српском и није био Србин, у великој мери је утицао на филологију српског језика у 19. веку. И Шафарик и Вук су имали исте погледе на корпус српског језика и књижевности. Име Шафарика треба да буде убележено као име пријатеља српског језика, писца прве историје српског језика и једног од најзначајнијих српских библиографа свих времена.