Миодраг Павловић

Миодраг Павловић је рођен 28. новембра 1928. године у Новом Саду. Основну и средњу школу, као и Медицински факултет похађао је у Београду до 1954. године. Кратко је радио као лекар јер се одлучио до краја живота посветити писању и књижевном раду.

Прву збирку песама „87 песама“ објавио је 1952. године, а увеликo је утицала на његово књижевно стваралаштво и животно опредељење. Збирка се такође сматра и једном од прекретница у савременој поезији. Својим стваралаштвом је преузео водеће место у савременој српској поезији и постао један од најутицајних песника послератне српске књижевности.

Његове песме и есеји превођени су на многе европске језике па су његова дела добро критички оцењена у познатим њемачким листовима и књижевним часописима. Дела су му преведена и на пар оријенталних језика, а поезија му је јединство митологије, поетике, филозофије, уметности и историје. Не подлеже правилима поетике, а песме му се изједначавају са његовим виђењем света и стварности.

Најпознатија поезија: 87 песама, Стуб сећања, Октаве, Млеко искони, Велика Скитија, Нова Скитија, Хододарје, Светли и тамни празници, Заветине, Бекства по Србији, Изабране песме.

Најпознатија прозна дела: Мост без обала, Битни људи.

Најпознатије драме: Игре безимених, Кораци у подземљу.

Најпознатији путописи: Кина – око на путу, Путеви до храма, Отварају се хиландарске двери.

Живео је са женом Марленом и ћеркама Кристином и Јасмином све до своје смрти 17. августа 2014. године. Сахрањен је у Њемачкој у Тутлингену, месту код Штутгарта.