Марио Тоскано

МАРИО ТОСКАНО (Торино, 3. јун 1908 – Рим, 17. септембар 1968) је био италијански историчар и дипломата, професор историје уговора и међународне политике на Универзитету у Каљарију, а потом и на Универзитету у Риму. Младост је провео у Новари где се, након смрти оца Ђакома, преселио из Торино са браћом Алдом и Франком и мајком Армидом.

Дипломирао је право у Милану са тезом о проблему мањина у послератној Европи, а потом је стекао диплому политичких наука у Павији са тезом о дипломатским преговорима који су довели до закључења Лондонског пакта 1915. године.

Био је међу оснивачима и први секретар новарске секције Фашистичког института културе. Након тога је учествовао на конкурсу за улазак у дипломатију, али, упркос одличним резултатима испита, Министарство спољних послова га није уврстило на листу јер се сматрало да би самоубиство његовог оца могло утицати на његову емоционалну и карактерну стабилност. Наставио је своју академску каријеру, коју је пратила интензивна публицистичка и политичка активност, те је 1934. године именован за гувернера Новаре.

Заједно са Гаетаном Салвеминијем, Луиђи Салваторелијем и Федериком Чабодом, Марио Тоскано је признат међу највећим проучаваоцима спољне политике непосредно након Другог светског рата у Италији.

Од 1955. године, Тоскано је био председник „Комисије за објављивање дипломатских докумената” која је, по узору на друге нације које су објавиле широку колекцију архивских докумената својих министарстава спољних послова, током
година произвела основну историјско-архивску серију под називом Италијански дипломатски документи.

Тоскано је такође више пута био италијански делегат у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у и на разним конференцијама и међународним скуповима.