Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) био је српски и југословенски писац, песник и дипломата. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. године.
Дело о великом дипломати – Сави Владиславићу, једно од најоригиналнијих и најнеобичнијих историографских дела, писано као животопис вероватно највећег дипломате међу Србима.
У дипломатској каријери дугој преко тридесет година, Јован Дучић је боравио у Риму три пута. Из последње године свог службовања у Риму, Дучић је оставио [...]
Наш сајт користи колачиће који служе да побољшају ваше корисничко искуство, анализирају посете сајту на сајту и приказују адекватне рекламе одабраној публици. Посетом овог сајта, ви се слажете са коришћењем колачича у складу са нашом Политиком приватности.
