Евел Гаспарини

Рођен је у Алтиволеу, у области Тревиза, 24. септембра 1900. године. Рано је остао сироче, прво без оца, а потом и без мајке, и имао је за старатеља, према његовим причама, врло строгог ујака свештеника.

Дипломирао је књижевност у Падови. Тамо је пратио, између осталог, семинаре Виторија Бенусија, професора експерименталне психологије, развијајући склоност ка психолошкој интроспекцији која је карактерисала готово цео његов научни рад, а посебно онај који се односи на руску књижевну и културну историју.

Током година студија у Падови, сазрела су његова интересовања за славистику. То је по свој прилици био главни разлог који га је почетком треће деценије XX века – када је постао пунолетан и могао да искористи наследство – одвео на дуги боравак у Беч, чији је универзитет био на гласу због своје солидне словенске традиције.

Овде су његово образовање, као и присуство зналаца што су у Бечу предавали, обележили и други чиниоци који су се показали као одлучујући за његово сазревање као човека и научника. С једне стране, познанство са многим руским интелектуалцима, избеглим после Октобарске револуције у аустријску престоницу, у великој мери је утицало на његове идеје о разлозима који су одредили промене у „морфолошкој” структури руске културе и изазвали „драму интелигенције“.

С друге стране, додир са теоријом културних кругова (Kulturkreis) и онима које је практиковаla Бечка школа (Wiener Schule), пружили су Гаспаринију метод историјско-културолошког истраживања који је водио сва његова истраживања на пољу етнологије.

Од краја треће деценије XX века до 1936. био је у Варшави, где је предавао италијански језик. Вративши се у Италију, настанио се у Вићенци, где је неко време радио као наставник књижевности. Тада је добио посао у библиотеци Марчијана у Венецији, који је задржао и док је крајем те деценије почео је да предаје италијански језик у Љубљани.

Током Другог светског рата био је задужен за руску књижевност на универзитетском институту Ка’ Фоскари у Венецији. Тих година се придружио Акционој странци. Због тога је ухапшен од стране црнокошуљаша и подвргнут тортури. Успео је, међутим, захваљујући психолошком одбрамбеном механизму (као што је и сâм морао да каже много година касније), да издржи мучење и да не ода саборце.

Године 1947. постао је редовни професор руског језика и књижевности у Венецији, и Падови, где остаје до 1970. године као редовни професор словенске филологије и руског језика и књижевности.

На његове етнолошке студије много је утицала теорија коју је формулисао Лео Зајферт у делу Die Weltrevolutionäre, von Bogumil, über Hus zu Lenin, објављеном у Бечу 1931. Према Зајферту, тенденција стварања колективне имовине своје корене има у аграрно-матријархалној oснови; из тог разлога друштвени преокрети који су се десили у Русији у првим деценијама 20. века показивали би да је слична подлога још увек била активна у словенској култури и цивилизацији: једној цивилизацији која се, дакле, смешта у егзогамно-матријархални културни круг, а не у индоевропски.

Потрази за потврдом или ревизијом ове теорије, а у ширем смислу истраживању цивилизације Прасловена (а касније и историјских Словена), Гаспарини је посветио највећи и најбољи део своје научне делатности. Он је своје проучавање базирао на критеријумима истраживања историјско-културног метода (за разлику од еволуционистичког или дифузионистичког) – који су подржавали Лео Фробенијус, Вилхелм Шмит, и коју је накнадно елаборирала Бечка школа – као и на инструментима бројних научних дисциплина: на првом месту етнологије, али и археологије, лингвистике, историје религија, као и ботанике, музикологије итд.

Последњих година Гaспарини се вратио руској књижевности, овога пута анализирајући је са изразито антрополошког становишта, што је видљиво чак и из наслова монографских курсева одржаних на универзитетима у Венецији и Падови (Тежина земље. Разматрања о руској књижевности, Венеција, 1967; Тежина земље Антрополошки спектар руске књижевности, Венеција, 1968: под истим насловом објављени су курсеви и наредних година, 1969. и 1970, у Падови).

Гаспарини је умро у Кастелфранко Венету 29. маја 1982. године, у оном делу области Тревиза у којој је провео детињство и ведре, плодоносне године свог сазревања и старости.