Душко М. Ковачевић

Душко М. Ковачевић (1956, Крајишник) је српски историчар који се углавном бави историјом Срба у 19. веку, посебно српским народом у Хабзбуршкој монархији.

Школовао се у месту рођења где је завршио основну школу, гимназију је похађао у Зрењанину а студирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Новом Саду где је дипломирао 1980. године. Асистент за предмет Општа историја новог века на Катедри за историју Филозофског факултета у Новом Саду изабран је 1985. године. Магистрирао је на Филозофском факултету у Београду 1989. године са тезом Политичка делатност Јакова Игњатовића. За докторску дисертацију о међународним односима истраживао је 1993. године у архивима у Москви. Докторирао је 1998. са дисертацијом Србија и Русија од Берлинског конгреса до абдикације краја Милана (1878—1889) на Филозофском факултету у Новом Саду (објављена као књига 2003). Постао је редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду на одсеку за Историју 2006. године, где предаје Општу историју Новог века II (период од Француске буржоаске револуције до слома комунистичких држава источне Европе у 20. веку). Нарочиту пажњу у својим истраживањима посвећује историји Русије у новом веку, историји српског народа у Хабзбуршкој монархији и историји српске цркве и фрушкогорских манастира. Објавио је више десетина научних и стручних радова.