Драгољуб Петровић

Драгољуб Петровић рођен је 20. јуна 1935. на Косору код Подгорице. Филозофски факултет завршио у Новом Саду – 1960, постдипломске студије – 1964, докторат – 1971. Као предавач радио у Педагошкој академији у Ник­шићу 1964–1965, а од тада до краја 2001. на Филозофском факултету у Новом Саду.

Највише се бавио српском дијалектологијом, а знатан број радова посвећен му је проблемима ономастике и сло­венске лингвогеографије. У оквиру своје стручне области, као и критичар друштвених и политичких збивања у нас, објавио је преко 700 прилога.

Књиге: О говору Змијања (Нови Сад, 1973); Говор Баније и Кордуна (Нови Сад – Загреб, 1978); Топонимија Куча (Бео­град, 1988); Школа немуштог језика (Нови Сад, 1996); Сумрак српске ћирилице: Записи о затирању српских националних симбола (Нови Сад, 2005); Зловременик (Подгорица, 2011); Српски језички заперци (Београд, 2013; ИК „Мирослав“; на ко­рици погрешан наслов: Заперци српскога језика; друго допуње­но издање 2018. означено је као прво); Распети народ (Нови Сад, 2018; ИКЗС); Прасрби (Београд, 2021; ИК „Мирослав“); Осмуђена памет (Горњи Милановац, „Доситеј“, 2022); Ра­зобручено зло (Горњи Милановац, „Доситеј“, 2022); Поглед у маглу (Београд, ИК „Мирослав“, 2022); Похара српског је­зика (Београд, Институт за политичке студије, 2023); Реч на 160 беспућу: Интервјуи (Требиње – Херцег Нови – Никшић, За­дужбина „Кнез Мирослав Хумски“: Српско удружење „Ћи­рилица“, 2023); Спорови језикословни (Нови Сад, Тиски цвет, 2023); Несојска времена (Горњи Милановац, „Доситеј“, 2024).

Био је члан Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекар­патског дијалектолошког атласа (све под окриљем Међу­народног комитета слависта) и више домаћих научних одбора и комисија; члан је Одбора за стандардизацију српског језика и био председник двеју његових комисија; стални је члан Матице српске, члан Уредништва Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад), Српског дија­лектолошког зборника (Београд), члан Уређивачког одбора часописа Свети кнез Лазар (Званично гласило Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, Београд).162

За 2003. годину Славистичко друштво Србије доделило је приређивачима Речника српских говора Војводине Награ­ду „Павле Ивић”; за 2010. иста награда додељена је Дра­гољубу Петровићу и Снежани Гудурић за књигу Фоноло­гија српскога језика.

За 2018. годину Матица српска доделила му је Повељу за неговање српске језичке културе.

Крајем 1985. године награђен је и са „два месеца тамнице куће необичне“ (због текста Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени) и ражалован као резервни официр.

Остаће запамћен као неуморни прегалац у очувању српског језичког и културног идентитета, о чему је оставио траг у виду више књига и неколико стотина публицистичких прилога.