Ђуро Маричић

Ђуро Маричић (Хашани, Босанска Крајина, 1934 — Жажина, 2018) био је угледни књижевник, дипломирани инжењер, друштвени и спортски радник, хуманиста, научни истраживач и теоретичар књижевности. У Загребу је, 1962, дипломирао на Електротехничком факултету слабу струју, а потом студирао и на факултету економских наука. Завршио је Школу страних језика, немачки језик. Говорио је енглески, руски и њемачки.

Радио је као врло успешан пројектант мерно-регулационих уређаја у Загребу у фирми АТМ. Најважнији му је пројект на С & М пећи у Железари у Смедереву, завршен 1966. године. Исте године прешао је да ради у ИНА Рафинерију нафте у Сиску, где је завршио врло успешну радну каријеру као главни технолог мерно регулационих уређаја. Отишао је присилно у пензију 1. октобра 1992. године.

Последњих двадесетак година живота, живео је недалеко од Сиска у селу Жажина и бавио се књижевним радом. Објавио је 45 књига. Поред поезије за децу и одрасле, писао је и критику књижевности, приче, романе, афоризме и путописе, научно-истраживачке радове из шаха и књижевности, као и теоретске радове с подручја књижевности. Сарађивао је у преко 60 листова, часописа, радио и ТВ станица на простору бивше Југославије. Часописи за децу су му објавили више од 260 песама и знатан број прича. Објављивао је и у електронским часописима Носорог (Бања Лука), Диоген про култура магазин (Сарајево), Балкан-Сехара, Књижевна Сехара (Париз), Суштина поетике (Србија), Заветина (Београд).

Иницирао је познату књижевну манифестацију Ћопићеве стазе дјетињства. Био је сарадник Лексикона писаца Југославије, који издаје Матица српска у Новом Саду. Добровољно је давао крв више од 50 пута и био учесник на више добровољних радних акција.