Кутија пуна радости
Шифра производа: 30898
Преузмите одломак: 
Едицијe: Роман
Аутор: Лидија Николић
Број страна / Повез / Писмо:
224 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 14 × 20 cm
ИСБН: 978-86-515-2271-3
Година издавања: 2024.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј
Цена: 890.00 RSDЦена са попустом: 756.50 RSD
Књига Лидије Николић Кутија пуна радости прибира успомене на Данила Николића, репрезентативног приповедача српске књижевности последње четвртине прошлог и прве деценије нашег века.
Заснована на реконструкцији епизода из Николићевог живота Кутија пуна радости је жанровски аберативна књига. Иако почива на проверљивој чињеничности, на веродостојним сведочењима, и, пре свега тога, на дубоко личном односу оданости и љубави кћери према оцу, њену форму није могуће прецизно одредити, што сматрам посебном и посебно вредном особином.
Михајло Пантић
Из Кутије пуне радости може се закључити врло лако и врло поуздано да је Данило Николић био изузетан писац, али и изузетан човек и да су га због те ведрине и светлости које је умео увек да на друге пренесе, баш сви волели. Не постоји човек који неће волети ову књигу о њему. Чак и они који га нису познавали – до ове књиге – заволеће га и радоваће му се.
Слађана Илић
Дирљива је и несвакидашња отвореност (добрано одшкринута врата у његову животну радионицу), готово натуралистичко бојење интимног света, приватне сфере књижевног јунака Даче Николића у овој прози, која се може читати и као породични роман, али и као мемоар, скица за духовну биографију оца, дневник без датовника, па у извесном смислу и (као) сенчење текућег (оновременог) књижевног живота у Србији, и делом искошено освртање на савремену историју српске књижевности и културе. То, свакако, има своје мотивско покриће у чињеници да је Данило Николић од живог живота правио своју књижевност, што јој је осигурало лак и сигуран пут до читалаца. Власника бивше среће!
Анђелко Анушић
Лидија Николић
Лидија Николић (1960), професор књижевности, пише за децу и одрасле.
Заступљена у антологијама, читанкама и лектири.
Аутор је књига:
Бити ничији (1992), Душе дивље и самотне (2000, 2021), Осећања. О. Сећања. (2011, 2012, 2014, 2017, 2019; Признање „књига године” 2011), Post scriptum (2017),
Сусрети (2021).
Објавила је књиге за младе:
Нећу више да лажем (1987, 1994), Анино животињско царство (2002, Трећа награда дечјег жирија „Доситеј”), Бувље хваталице (2012, Награда „Политикин забавник”), Мамин дневник, (2013, Прва награда „Доситејево перо”), На Рогу Африке (2018), Врдничка вила (2020, Награда едицији на Међународном сајму књига у Херцег Новом, Награда „Даница Марковић“ за издавачки подухват, Награда „Дечја књига године“ едицији „Знамените Српкиње“ на Сајму књига у Београду 2022), Тајна старог сидра (2022).
Аутор је сценарија за ТВ серије за децу Прваци у знању и Књижевна школица, као и радио-драма: Кориолан, Ветар вештица, Принц на белом облаку, Бити ничији и Душе дивље и самотне.
Lidija Nikolić – :
Ružica Mačukat:
Pročitala! Nešto noćas, nešto na poslu, pod pretnjom otkazom Očekivano fantastično!
Dragan Inđić:
Прочитао сам књигу… Живот ти није био нимало лак… Ипак тренуци радости претежу… Ја бих књигу прихватио за објављивање после три сата (колико ми је требало да је прочитам). Био бих бржи и од брзог Зорана Колунџије.
Miroslav Jokić:
Ovo je najbolja knjiga koju sam u životu pročitao!
Dragomir Dale Ćulafić:
Драга Лидија,
Одмах сам прочитао твоју КУТИЈУ ПУНУ РАДОСТИ. Збиља, књига је пуна радости, љубави, али и туге. Благо твом оцу који је имао такву ћерку. Благо теби што си имала таквог оца. У књизи, а и у животу, нијесам се срео са толико љубави. Поред свог дјела, овом књигом Дача се још више винуо у висине, гдје стижу само одабрани: родитељ, деда, пријатељ. И ко га је познавао, ваљало би прочитати твоју књигу да боље упозна и њега, и његову ћерку, и унуку. Литерарно си успјела да избјегнеш замке које у овој врсти књижевности пријете, а која се отима да се сврста у ма који одређени род. То је, уједно, и комплимент за њу.
Vojislav Koštunica:
Sa izuzetnim zadovoljstvom i uživanjem pročitao sam vrlo lepu Lidijinu knjigu o njenom ocu, poštovanom Danilu Nikoliću.
Rada Bulatović:
Срећно и Лидији и Прометеју који је препознао јединственост Данила Николића!
Lidija, Knjiga ti je divna. To je Danilo kome ste bile na prvom mestu, spreman na sve radi vas, ali i Ana, koja je od malena svoja i neobična. Sigurna sam da je sjajna osoba, a tebi svaka čast, uz želju za sve NAJ u životu.
Mirjana Josić:
Knjigu dobila u četvrtak u podne, pročitala do kraja u proteklu ponoć! Nikad tako brzo ijednu, ičiju… Svejedno što mi je dosta toga napisanog znano… Lepo je upakovana najlepša lepota kao sačuvana dragocenost.
Milomir Kragović:
Колунџија је изванредан издавач. Није од оних коме је профит једини естетски критеријум. Зато Прометеј објављује квалитетне књиге, без обзира што свака не доноси добит. Они су кућа која има културолошку мисију. Драго ми је да је, ипак, изашао роман о великом Дачи.
Svetlana Marković:
Opsednuta sam mišlju da profit sve diktira, a onda me opovrgnu neki, ovog puta Prometej…
Sonja Stojković:
Dobila sam juče knjigu i jutros pročitala 70 strana! Prvo sam plakala, a sada – evo me ko luda Nasta padam od smeha! Lidija – Dačino čudo!
Radosav Stojanović:
Hvala za knjigu o Dači! Izuzetno me je obradovala!
Sena Mihajlović Milošević:
Uzela sam knjigu… čitam je u troli… i plačem…
Marko Nedić:
Posebno se radujem izlasku knjige o Danilu i čestitam!
Vukica Tadić:
Hvala na daru, knjizi o bratu Danilu. Pročitala sam je za dan i po. Knjiga je više nego dobra!
Zmajeve dečje igre:
Lidija, Prometejev saradnik nas je silno obradovao knjigom! Hvala ti mnogo za to! Brižljiva si i nesebična, jer pored nove knjige, sa nama deliš i radost i setu, sećanja na neke lepe dane, tople porodične priče, neku suzu i mnogo osmeha… Srca dopunjavamo čitanjem…
Lidija Nikolić – :
Siniša Boljanović:
28. 9. 2022.
Draga Lidija! Hvala ti na Kutiji, koju čitam u rukopisu… Jeste, baš boli… morao sam da prekinem posle pesme cigančeta u autobusu. Detalje ću prećutati. Mada ti već sad mogu reći na osnovu onih nekoliko pročitanih stranica, da je reč o tekstu nad kojim se plače, a koji ipak nije patetičan. Uvijen u prijatnu svežinu jesenje svile, jutros sam nastavio da čitam Kutiju punu radosti, po povratku iz bolnice… I ne samo da čitam, nego da se, kako si mi i obećala, smejem, i to od srca smejem svemu onome što si tako vešto iznela na svetlo dana iz te prepune kutije iskustava i radosti koja je iza Dače ostala. „Da smo se drukčije sreli, bilo bi ranije sve“ – to je rečenica koju sam poslednju pročitao, iako sam za nju znao jer si mi je nekada, sada već davno, ispričala. A da smo se ranije ili drukčije sreli, možda bih i ja imao priliku (nikada to neću prežaliti) da upoznam gospar Danila. Ali zahvaljujući, posredno, tebi, ipak kao da jesam. A eto, igrom sudbine, koja mi je ipak naklonjena, umalo da sam stvarno umro pre nego što sam umro od smeha čitajući sve te divne anegdote, isto tako ispisane tvojom darovitom rukom. Ja ću svakako nastaviti da se smejem dok (danas i narednih dana) budem „vadio“ jednu po jednu uspomenu iz kutije vaših nekada radošću ispunjenih života…
Lidija Nikolić – :
Jelena Bulajić:
Draga Lidija! Stigla mi je tvoja knjiga! Beskrajno ti hvala na sećanju i pažnji svih ovih godina! Dirnuta sam… Kako si se samo setila da uneseš i posvetu Danilu iz moje disertacije o njemu!
Radujem se čitanju tvojih sećanja na tatu. Očevi… Meni moj nedostaje… A on bi se ovoj knjizi posebno obradovao, znam. Uvek se kao dete radovao. Znam da se i Danilo raduje, i to sa ponosom!
Lidija Nikolić – :
Pročitah tvoju „Kutiju“… Ovo se bez suza ne može čitati. Tekst budi emociju koja mi je tako bliska. Hvala ti!
Jelena
Lidija Nikolić – :
Da, to je ta rečenica. KUTIJA PUNA RADOSTI, to je sve. To su sećanja, istorija osećanja, život…
Vuko Nikolić
lidija Nikolić – :
Tvoja knjiga o njemu je veliki spomenik Danilu.
Ako se ko odužio svom ocu – onda si to – ti!
Ako se ko odužio našoj književnosti, onom njenom najljepšem dijelu – onda si to – opet ti!
Hvala ti što si mi poklonila dobar dio toga svijeta!
Tvoja Jovanka Vukanović
Lidija Nikolić – :
Divnu si knjigu napisala! Sjajna je “Kutija”… To ti je životno delo… Mislio sam da je samo Dača odličan pisac, a ono i Lidija… A ja sam, da znaš, rigorozan čitač! Živa mi bila!
Mošo Odalović
Lidija Nikolić – :
Ponekad pomislim da sam „suva k’o ledina“. Nisam. Evo, plačem. Pročitah samo početak i grunuše suze. Niko i nikad ne može da zna kad će se dogoditi to moćno od ćerke za oca. Od Vas za Vašeg Danila. Od mene za mog tatu, za Vašeg, za Vas, za sebe za Čoveka. Uz poštovanje i ljubav, Svetlana Marković
Сена Михаиловић – :
Након Исидорине „Његошу књига дубоке оданости”, српска књижевност пола века касније добија ову књигу најдубље оданости.
Исидора у поменутој збирци пише да је Његош нашем народу био и остао Прометеј, а ИК „Прометеј” постаје ново окриље Данила Николића.
Лидија Николић, Исидоријана, оставља нас као и увек у запитаности од чега је саздано њено биће, када негује најлепшу књижевност! Ону књижевност која нас подсећа на суштину значења израза „belles lettres“.
„Кутија пуна радости” се чита управо онако како се читају и дела Данила Николића, њеног главног јунака – интензивно, у даху.
Књига која је сведочанство исконске повезаности родитеља и детета, оца и ћерке, али и књига која ће, осим приче о љубави, посредно бити и део историје српске књижевности, чувајући сведочанства и сећања на неке од најзначајнијих писаца двадесетог века, на културну сцену Србије уопште.
Lidija Nikolić – :
Draga Lidija! Knjiga stigla u Trešnjevici! Hvala! Pročitao sam „Kutiju punu radosti“, koja je roman, u dahu. Uradili ste sjajan „posao“. Za svoju dušu i za duše onih o kojima je knjiga. Morala je da bude napisana, a ja ću o njoj tek pisati. Danilo bi bio zadovoljan. Ima u njoj njegovog duha i te kako. Neka je večna slava našem Dači! Od srca, uvek, Vaš Miroslav Todorović
Lidija Nikolić – :
Draga Lidija, pročitavši samo nekoliko stranica KUTIJE PUNE RADOSTI, padoh u takvo emotivno stanje da već videh sebe kako Vam pišem svoje utiske, na tonama papira, neki su i požuteli od vremena čekajući trenutak da ožive i stignu do… do koga?! Trgoh se, shvatih, ovo nije Danilova knjiga, nego Vaša, nije ONO vreme, nego OVO. Odustadoh od pisama pisanih rukom na tom požutelom papiru, pročitah Vašu knjigu, i pišem putem telefona. Čini mi se da sam tako manje ja, pa se neću zastideti zbog napisanog. Čitajući doživeh iskustvo povratka u dom, u kuću u kojoj sam se rodila i to posle dugog boravka kojekuda. Poznati mirisi, poznati ukusi, poznati likovi, osećanje čudnog spokoja i dok se smejah i dok plakah. Sve je na svom mestu. Sve je u savršenom poretku. Bolest i zdravlje. Smrt i život. Radost i tuga. Smeh i suze. Pamćenje i zaborav. Ponos i stid. Prevara i ispunjenje. To sam osetila još samo dva puta, kada sam rodila prvo od mojih troje dece i na sahrani svog brata. Knjigu ću čuvati kao relikviju zbog osećanja koje mi pruži. Možda će i u ponovljenom čitanju. S tugom i radošću, Svetlana Marković
Lidija Nikolić – :
ДОБРОТА И ЛЕПОТА РЕЧИ, ПОСЛЕ СВЕГА
Мирослав Тодоровић
„Спавао сам и уснио да је живот радост. Пробудио сам се и открио да је живот служење. Служио сам и спознао да је служење чиста радост“. (Тагоре) Мото је књизи: „Кутија пуна радости“. Која стиже у Трешњевицу 6. августа 2024. Књига говори о последњим данима „највећег живог класика“ који је писао „модерно на старински начин“ Данила Николића. Мајсторски су у једној реченици, па у речи, приказан однос према великану у болници, приликом полагање урне у Алеји заслужних грађана. Треба платити. О удружењу књижевника. „А они нису имали новца ни за читуљу.“ О пријатељству. „Није се нашао ниједан пријатељ који би га одвезао тамо. Јер, знало се – Дача је онемоћао, те неће бити уобичајеног служења и дружења, ни кафе и ракије под вишњом…“ Никога списатељица Лидија не осуђује, она све склања у речи, ставља у кутију – књигу пуну радости. Пише о времену и људима, везе романескну причу над којом је „најсветлија тачка у њеном животу – Отац. Данило Николић. Пише о себи, одрастању и стварању, о писцима, о „јунацима свог живота“, о ћерки Ани. О наградама.
Књигу сам прочитао у даху. Дочекао рујну зору. Чуо сам као ноћу опадају јабуке. Слушао тишину. Био са Данилом. У Крчедину. На Дунаву. Упечатљив је опис како старог писца на трактору вози неки сељак да би ухватио аутобус за Инђију, а одатле за Београд. Прича. А тек… Чујем из причања Данила. Огласио се кроз душу Лидијину, успешног писца за децу… Данило Николић, класик. „Иноватор одан традицији“. Увек ведар. Зрачио је добротом, као што топлином у пролеће зрачи узорана земља у Трешњевици. Као да га сада видим. Чујем: „Живим као метак у пушчаној цеви“. Прочитао моју збирку „Потоња верзија“. Написао писмо: „И ја као многи у овом времену, ‘живим као метак у пушчаној цеви’. Тај твој стих, та мисао, сликовита бескрајно, има много значења…“ У Белешци „О власнику кутије“ пише: До сада су одбрањене две докторске дисертације на тему његових дела. (Јелене Бзлајић и Сене Михаиловић Милошевић). Каже Данило: „СПОМЕНИК СУ ЈЕДИНО НАША ТРАЈНА СЕЋАЊА, НАША ЉУБАВ ЗА ОНЕ КОЈИХ НЕМА, И ЗА ОНО ШТО ЈЕ ПОСТОЈАЛО…“ Поново отварам: Кутију пуну радости…
Lidija Nikolić – :
Knjigu uzeo oko 14.15, progutao je / progutala me do 17.00! Toliko.
Dejan Radovanović
Lidija Nikolić – :
Поштована госпођо Николић,
Шаљем Вам прилог из листа Савеза Срба из региона „Српско коло“ у коме пишем и о Вашем оцу Данилу. Волио сам све оно што је писао. Био је (и сада је, наравно) велики писац! И драго ми је да чувате успомену на њега и његово дјело у “Кутији пуној радости“. А ја сам волио и његову и Вашу Метохију, у којој сам био, вјероватно, више од десет пута. Желим Вам много здравља и срдачно Вас поздрављам!
Милош Кордић
Lidija Nikolić – :
ВЕЧЕРЊИ ЗАПИС МИЛОША КОРДИЋА
МЕТОХИЈА – БАШТА ЕВРОПЕ КАД БИ
У ЊОЈ ЖИВЕО НЕКИ ДРУГИ НАРОД
Сједио је, сам, на клупи испред старог хотела „Славија“. Видио сам га тако, како сједи на истој клупи, прије овога, данашњег виђења, тачно три пута. Сједио је писац, књижевник, свеједно. Наоко ситан. Гледајући га замишљеног, истог сам се часа уселио у двије реченице којих се донекле сјећам из његовог романа Власници бивше среће, на којој су три кратке Белешке – ова је прва: „Прави писци нас не замарају својом мудрошћу. Они су као нека нестварна и надстварна бића, састављена од умног човека и милосне жене, благог пријатеља и доброхотне љубе.“
Гледајући тог књижевника, тог Данила Николића, а лагано корачајући кроз гужву, схватио сам да видим и читам Метохију. Географију и историју Метохије. (…) И његову, књижевникову, Витомирицу видим и читам. Витомирицу, село ни десетак километара удаљено од Пећи. У коме је, иако рођен у Сплиту, растао и одрастао Данило Николић. И о коме, том свом селу, у роману пише: “Витомирица је, према предању, добила име по кнезу Витомиру. Она је била центар његовог властелинства. Равно, плодно и богато властелинство надомак Пећи. И мало као висораван, јер се према Белом Дриму и Бањи раван нагло спушта, тоне у долину, пуну врба и високих јова, које се виде са брега иза наших кућа. (…) Њено старо име мора да је било Витомирово. Садашње је више у духу шиптарског језика: Витомириц. Зато све чешће у белешкама и записима стављам првобитни назив…”
И ниједном од та три пута нисам му пришао. Срели се јесмо. Раније. Једне од осамдесетих… И поздравили се. Прозборили неколико реченица. Од којих је њих највише пет, кратких, било и о Жељезари Сисак. У којој сам до избјеглиштва, 1991. године, радио. А он у вези с њом имао некаквих перипетија… (…)
Доћи као пензионер, аутобусом број 39, из београдског насеља Кумодраж 2, значило ми је пријећи границу из свијета тешко одгонетљиве тишине и ступити у свијет који се зове центар града. Јер ту ми сад почиње, као што ми је и до септембра 1991. године, до бијега у избјеглиштво, почињао центар града – Града Београда. (Не, није он мени почињао само ту, да не би било неспоразума – Славија је само једна од капија…)
Више од хиљаду пута прилазио сам Славији док сам, од 1998. године, радио, а живио у поменутом насељу. Али граница између посљедње аутобуске станице, на самом почетку Булевара ослобођења и Славије, била је зид. Вјероватно је то био зид с вратима која сам веома тешко проналазио. Док су ми пред очима биле слике живота који мора да се живи како би се уопште и преживјело… Чекао сам аутобус број 78, трамвај број девет… да наставим путовање за Нови Београд. На посао.
А сада… Прилазим Славији као пензионер. Нема зида. Ни врата сад не видим. Ако и постоје, сад су широм отворена – некад је то било мочварно подручје у које се долазило у лов на дивље патке. Кружним током теку аутомобили, аутобуси, трамваји, тролејбуси… Тече народ преко пјешачких прелаза, али и мимо њих. Клупе су испред старог (некад мени омиљеног, у коме сам више пута ноћивао и заспивао уз читање купљене или поклоњене књиге на Међународном сајму књига) и новог здања хотела „Славија“.
И једно јутро, бистро, модро као кристал с Мурана, угледам на једној од клупа, испред старог хотела, књижевника с почетка овог записа. Сједи, рекох, сам. Мирно. Попут часног свеца који је управо изашао из нечега од онога што је давно, а можда и недавно написао… Течем и сам Славијом. Корак по корак. Лагано, успорено. И размишљам: да ли да приђем? Једном се, рекох, јесмо упознали. Била је то, понављам, једна од осамдесетих. А ово је већ једна од двијехиљадитих.
Он сједи и размишља. И ко зна гдје је сада? Можда некога чека па ћу му сметати? А и ко сам ја да… Размишљам и о томе. Ситно корачам. Готово да се вртим у круг погледавајући да ме случајно и он не погледава. И да ли ме се сјећа? Ма није ни важно, закључујем и прилазим… У она времена, прије грађанских ратова деведесетих година, пратио сам југословенске књижевности и, касније, везан послом за њих, стрпљиво и пажљиво читао и прозаисте из Србије. И књиге прозе и прозе о дјеци Данила Николића. Волим његову ријечну, реченичну набујалост и богатим, изненадним кадрирањем разуђене одломке и друге цјелине. Волим ту његову виртуозно ненаметљиву модерност, савременост, ту питкост и гипкост јасне и сликама богате, веома често кратке реченице. Волим ту његову модерност која ме тако живо, као да се рађа и мени из сна, подсјећа на прозу критичара америчког живота Џона Дос Пасоса.
Кад сам се извинио и представио, рекао је да ме види кроз Жељезару. И да ме види у причи о ономе о чему смо приликом оног првог сусрета причали. И тада ме је подсјетио на реченицу једног француског књижевника који је рекао да књижевници много боље памте оно што нису написали од онога што су написали… Ћутао сам и слушао ту његову храпаву тихост у гласу. Кога чекате? питао сам. “Песника Стевана Раичковића. Овде се састанемо па одемо у овај хотел. Да ли си га упознао?” “Само сам га два пута видио, издаљега…” Па сам Данилу причао како сам своје ђаке у Основној школи у Меченчанима, на Банији, док сам једну школску годину предавао ликовни одгој, мој омиљени предмет, водио на ливаде уз рјечицу Бадушницу, у сјеверним обронцима горе Шамарице, и читао им Стеванове стихове о трави. Након чега су они то цртали, лежећи у топлој прољетној трави… А он је на то рекао: “Буди стрпљив, доћи ће.” Затим смо ушли у причу о ријечима које се говоре у појединим црногорским крајевима, затим у Метохији, на које сам наилазио у његовим причама и романима, а говориле су се и на мојој Банији. Причао сам му и о томе како сам више пута био на Косову и Метохији. И у његовој Витомирици, такође… Затим ће Данило, сасвим тихо: “Трагедија, мој Кордићу.” “Трагедија, изустих и ја.” И наставих: “И код нас, на Банији постоје мјеста истих назива као и на Косову и Метохији: Дреновац, Бобовац, Грабовац, Сочаница, Ново Село, па село као наше познато презиме – Јасић…” Осмјехнуо се. Вјероватно задовољан овим што је чуо.
Стевана Раичковића, мога омиљеног пјесника, нажалост, нисам дочекао – имао сам нешто договорено које нисам могао да одгодим.
А Данила Николића оставих у реченици из поменутог његовог романа: „Волео је тај да говори о плодности Метохије, тврдећи да би могла бити башта Европе кад би у њој живео неки други народ.“
Lidija Nikolić – :
Čitam vašu knjigu polako i uživam. Štedim je. Na momente je jako snažna, emotivna, a uvek iskrena. Vašeg oca toliko osećam kao da sam ga oduvek znala i da je bio prijatelj sa mojim roditeljima. Metod pisanja koji ste odabrali, crtice, pomaže da se plastično prenese ličnost i doba i odnos i život…
Olivera Bošković
Lidija Nikolić – :
Posveta na knjizi „Sanduk pun tame“ Miroslava Todorovića:
Dragoj spisateljici Lidiji Nikolić,
uzDarje za njene knjige s dušom,
koje raduju, zrače lepotom i dobrotom,
obasjavaju Rečju što nas povezuje,
i svemu daje smisao.
Za Kutiju punu radosti
Za knjigu Susreti što oplemenjuje i opomenjuje – da se ne zaboravimo.
Lidija Nikolić – :
Od Sonje Stojković:
Draga Luli!
Knjiga me je oborila! Imala sam utisak da pričam sa Dačom i svim tim likovima koji su prošetali skrivenim sokacima knjige, a tvoja senka je bila njegov odraz u ogledalu.
Divno.
Lidija Nikolić – :
Odslušao sam emisiju na Radio Sputniku o Kutiji punoj radosti… Bila si divna. U glasu ti je mnogo tuge, u rečima isto toliko lepote, otmenosti i dostojanstva.
Moja kutija radosti je nevelika, ali je u njoj još jedna crtica ispisana tvojim imenom.
Hvala ti.
Siniša Boljanović
Lidija Nikolić – :
Емисија о Кутији је сјајна! Водитељка фантастична!!!!!!
Ружица Мачукат
Lidija Nikolić – :
Preslušao sam emisiju Orbita kulture. Odlična emisija i tvoja epizoda o Kutiji punoj radosti!
Mile Škarić
Lidija Nikolić – :
15. 10. 2024. u 21.18 h povodom emisije Orbita kulture:
Draga Lidija, sedim, slušam, pušim i gutam suze. Ljubim te!
Tvoja Slađa Ilić
Lidija Nikolić – :
Od Jelene Bulajić povodom emisije Orbita kulture sa prilogom o Kutiji punoj radosti:
Драга Лидија,
Дивна емисија, јако лепо сте говорили.
Хвала што сте ме се сетили и споменули…
lidija Nikolić – :
Uzela sam knjigu Kutija puna radosti i odmah u autobusu počela da čitam. Odustala sam kod desete strane. O, Bože, kako je teško čitati „obične“ tužne priče kada su o ljudima koje poznaješ. Ipak je ovo knjiga za moja četiri zida… Sandra
Lidija Nikolić – :
Велики писац чија дела треба поново читати. И штампати!
Књига „Кутија пуна радости“ је кутија живота и успомена које су „душа утисака“.
Мирослав Тодоровић
Lidija Nikolić – :
Pročitao sam Kutiju punu radosti, beskrajno uživao i smejao se od srca…
Vlada
Lidija Nikolić – :
Prometej se pokazao kao istinski čuvar “vatre”!
Jelena Panić Maraš
Lidija Nikolić – :
СЛИКЕ ИЗ ЖИВОТА
„Кутија пуна радисти“ Лидије Николић тешко се може сврстати у било који жанр
књижевности. Она је у исто време роман, биографија, аутобиографија, дневник, књига реминисценција исргнутих из живота три бића која су чинила савршени склад- оца, ћерке и унике. Али овај спој на својствен начин чини да ово дело плени и не дозвољава читаоцу да престане да чита.
На почетку пуна туге због смрти вољеног оца и деде књига полака прераста у ведру, духовиту и разиграну представу управо онакву какав је био Данило Николић. Брижан отац и деда, а пре свега изузетан човек, коме је љубав, несебичност и доброта били животна водиља зрачи као звезда кроз све делове ове одличне књиге.
Животни пут Данила Николића и многих људи који су чинили његов свет као и
Дунав, Крчедин, пецање зачињени изузетним књижевним стваралаштвом, писца
невероватног духа који је и у најтежим тренутцима знао за шалу и смех, је својеврсни споменар овом великом човеку, оцу, деди, писцу и пријатељу.
Захваљујући Лидији и њеној великој љубави према оцу, ћерки, мајци, мужу и
њеном непоновљивом односу са Дачом учинила је да ово дело постане неопходна
литература да би се на још бољи начин разумело стваралаштво и живот њеног оца, српског књижевног мага.
Божидар Пешев
Lidija Nikolić – :
Od profesora Jovana Pejčića:
Драга Лидија!
Да само знаш колико си ме обрадовала поклоном који си ми наменила!
Твоја књига! О Данилу, о оцу и теби са њим.
Поздрављам те срцем и душом!
Твој Јован
Lidija Nikolić – :
Knjiga je u mojim rukama!
To je jedna od retkih radosti koje su me zapljusnule u poslednje vreme!
Olivera Nedeljković