Иду дани

5. 4. 1999. Ведро прохладно јутро. И ноћас су бомбардовали Србију. Из правца Груже диже се црни облак у небо, слути. Међу нама у ординацији црна је атмосфера. У разговору се прогнозирају даљи облици катаклизме. Свако зна нешто више. И данас се, поново, као и јуче, намеће питање: зашто нешто не чини? Сви знају ко треба да чини али нико не говори шта треба да чини. Нека то неко други каже.
Љуљају нам се и занос и нада. Небески народ све више губи небо. Са сваким срушеним складиштем бензина, слобода је све недостижнија, па постављамо питање да ли нам је потребна. Најважније је сачувати живот. Слобода, правда, љубав и истина су недостижни идеали, уколико постоје. То су измислили моћни као средства за владавину људима онако како њима одговара. Тиме људе сатерују у тор. Мучи ме питање да ли треба тамо ићи, не иду сви. Ко зна шта је већа жртва? Мучи ме питање да ли треба волети Србију? Тако се зове моја отаџбина.
Поподне сам посејао десет кила кромпира. Живот тече, док тече, може затребати. Враћајући се кући, мост на Ибру прешао сам у 19:45, тачно у време када је хуманитарним бомбама срушен Нови новосадски мост. На малом ибарском мосту у том тренутку било је десетак возила. Колико ли је било на дугачком новосадском?

из романа