Јакета и кошуља

Врло брзо стиже онај што је ишао до кућа, рапортира да нема никог осим дјеце, жена и старчади, а командир искупљеној деци подели још по бомбон, и нареди да се крене, у школу, у Братишковце.

Како су стигли и били смештени у једну учионицу, под надзором милиционера, онемело су седели за скамијама и чекали. Па је најпре пред испруженим милиционеровим прстом устао Јовиша Гњидић и с њим изашао, до наставничке зборнице. Врло брзо се вратио, покуњен, стиснутих усана, невољан да и гласа од себе да. Па су за њим учестало одлазили један по један, једнако заливени ћутњом и у грчу зебње улазили у учионицу. А онда је дошао на ред Никола Лежајић, звани Чојо, из Горњих Лежајића.

Кад је закорачио у просторију где су се држали школски дневници, као пушке у сошкама, док је са зида висила карта Југославије, суочио се са Хрватом Стеваном Беломарићем, док је поред њега седео онај што је командовао милиционерима. Овај га позва да седне, па поче да га пита о здрављу, обитељи, па кога све има, колико је ко стар, јесу ли му послушни, деца и жена, да ли оскудевају и како му је прошле године родило грожђе, колико вина има, држи ли прасца, шта има од блага… и тако све док га, у том безазленом разговору не пресече питањем:
„Шта ти, друже, мислиш о Титу и о Стаљину?”
„И дјечина знаде, увје је ближа кошуља од јакете”, одговорио му је као из топа.
„Право велиш, тако и треба”, одобравао је испитивач, давши му знак да је разговор завршен.
„Ако ван изиђеш на јаку зиму без јакете, одњо те је враг”, устајући одсече.
„Боме ће те и одњети”, закључи разговор испитивач.

– одломак