Кап по кап

Кап по кап – у камену упозорна дуб која траје

Песник јесте сведок личне ћутње, ћутња му дође као утопљенику сламка спаса.

Пред големим стидом реч је готово невидљива.

Како обликовати милостињу да из скривеног кута ума васкрсне семе које би да никне у невреме кад:

Стадох на ивицу,

напуних руку сузама својим, 

утопи се ја у њима.

Отворише се небеса.

То би могао бити сјај таме којој се јавља Каин као кобни усуд изговорене песме у потрази за минулим временом које збијеним слоговима лирике иште истину.