Затирано и затрто – друга књига
О уништеним српским споменицима
Угљеша Рајчевић награђен је престижном наградом „Димитрије Митриновић“ за другу књигу „Затирано и затрто“. Рад на пројекту „Затирано и затрто“, прикупљање грађе о оскрнављеним и уништеним српским споменицима на просторима Југославије, од Јесеница до Ђевђелије, започет је у најнеповољније време, почетком последње деценије XX века. Добити било који податак о оскрнављеном или уништеном споменику у Словенији, Хрватској, Босни, или Македонији, споменику уништеном пре 1945. године, било је немогуће. Једини извор ваљаних информација били су, од тог времена, архиви Југославије, Србије и архиви градова у Србији, као и предратна периодика која се могла пронаћи само у већим библиотекама. Издавачка кућа „Прометеј“ је 2001. године издала прву књигу аутора Угљеше Рајчевића под истим насловом. Након тога, током 2002. године је било доста приказа и критика у средствима јавног информисања о значају и доприносу у сазнавању о многобројним уништеним српским споменицима на тлу претходне Југославије који су у потпуности оправдали ово издање: („Политика“, „Вечерње новости“, „Борба“, Радио Београд, „Православље“…). Бројне српске споменике, подигнуте у знак сећања на знамените људе и догађаје, срушили су наши непријатељи, али врело често и сами Срби. Идеолошка нетрпељивост је главни узрок овог варварства. Тако је једној скулптури двапут сечена рука. Јавни споменици у Србији подижу се од 1830. године. Подижу и руше. Једна необична књига, насловљена Затирано и затрто, песника и историчара уметности, обавештава нас да је у 195 места до сада уништено око 300 српских споменика. Међу њима је било и изузетних уметничких дела. Аутор нам, међутим, казује, да књигом нису обухваћена сва обележја ове врсте: – Од када сам предао рукопис, сазнао сам за још педесет порушених јавних споменика! Ако се погледа карта претходне Југославије, види се да су ти споменици страдали на простору од Триглава до Ђевђелије и од Суботице до Бара, али највише у србији, нарочито у Војводини. А највише је порушено споменика подигнутих краљу Александру Карађорђевићу и његовом оцу краљу Петру. Страдали су, међутим, и споменици подигнути песницима, научницима и другим знаменитим људима. Што је најтужније, често су их уништавали сами Срби, увек из идеолошких разлога! Из рецензије Нова Томића Књига је у добром Прометејевом обичају лепо обликована, сваки од уништених споменика је детаљно описан. Често су цитирани чак и говорници на њиховом откривању, а скоро сваки споменик представљен је фотографијом. О мноштву народа на откривању тих споменика могу се написатио атрактивне приче. Овом књигом наша литеартура о споменицима добија изузетно значајно дело. Затирано и затрто, књига о нашој прошлости, о нашој уметности, о моралу и неморалу, о манипулацијама, о жртвама и херојима, обманама и истинама, писана је привлачним стилом, лепим чистим језиком. Угљеша Рајчевић, по ко зна који пут, пружа доказе о неисцрпној истраживачкој енергији, о заснованости својих судова и о свом животном моту: све вредно у нашој уметничкој баштини, а пре свега из идеолошког разлога потискивано у страну, приближити најширој јавности за наук и назаборав. На тај начин, циљеви наше културе, али не само културе, постају шири и јачи. Из рецензије Ненада Манојловића
Угљеша Рајчевић
Угљеша Рајчевић (1931–2020), рођен је у Београду. Основну и средњу школу похађао је у Београду и Новом Саду. Дипломирао је Историју уметности на Филозофском факултету у Београду, а последипломске студије, специјализацију и магистратуру завршио је на Природно-математичком факултету, на Катедри за туризам. Од 1967. године радио је у Београду, као туристички радник, све до 1991. године, када је пензионисан.
Објавио књиге песама:
„Песме из Мале луке“ (Задар 1955),
„Корен у камењу“ (Цетиње 1958),
„Казивање за аутобиографију“ (Београд 1993),
„Запис о стрпљивом умирању“ (Београд 1993),
„Горка твар“ (Београд 1994),
„Похвала Господару“ (Београд 1994),
„Биљани петак“ (Београд 1996),
„Изабране песме“ (Београд 1996),
„Молитве“ (Београд 1997),
„Мој последњи рат“ (Београд 2000),
„Треће лице множине“ (Београд 2001),
„Манифест – песме очаја“ (Београд 2011),
„Небеска Скадарлија“ (Београд, 2012).
Објавио књиге прича:
„Приче са Савинца“ (Београд 2003),
„Фреске с урушеног зида“ (Београд 2005),
„Седам јеврејских прича“ (Београд 2010),
„Ђурђевданско јагње“ (Београд, 2015).
Као историчар уметности бавио се српском уметношћу друге половине XIX и прве половине XX века. Објавио монографије:
„Новија културна и уметничка прошлост Крушевца“ (Крушевац 1988),
„Протосинђел Никодим Бркић 1912–1969“ (Сремска Митровица 1988),
„Рафаило Георгије Момчиловић, монах, сликар, мученик, 1875–1941“ (Београд 1988),
„Сликар Никола Милојевић 1865–1942“ (Београд 1999),
„Затирано и затрто – оскрнављени и уништени споменици у претходној Југославији“ (Нови Сад 2001 и 2006). Ова књига је добила награду „Српске речи“ „Драгиша Кашиковић” за 2004. годину.
Рајчевић је награђен књижевном наградом „Паја Марковић Адамов”, наградом „Димитрије Митриновић“ за изузетан допринос српској култури, добитник је „Златног беочуга Београда” 2010. и Вукове награде 2012. године. Његове приповетке с јеврејском тематиком награђиване су на књижевним конкурсима Савеза јеврејских општина Југославије (2002, 2004. и 2005. године).
Још нема коментара.