Алцхајмер кафе
Нема на залихама
Како је могуће изгубити себе, а још бити жив?
Нову књигу Ратомира Дамјановића чини десет изванредних приповедака из истог тематског круга, одређеног делом индикативним, а делом изазовним насловом „Алцхајмер кафе”, који носи присенак ироније.
О људима који због деменције фатално остају без сећања, идентитета, воље, персоналности, аутономије и без стварне припадности било којој групи, чак и породици, искључени из свих временских димензија изузев танушног моментаног сада, по правилу се пише са хуманим саосећањем и сентиментално.
Дамјановић не изневерава ту спонтану етичност – напротив, подиже је на виши ниво – када се опредељује за креативно искошени и оригинални приступ, прелазећи сваку од десет приповедака фином превлаком духовитости, а понегде и снажнијим продорима црног хумора, пародије и гротеске. Наравно, то нису шале на рачун пацијената, него критичко показивање да њихове нелогичне, бесмислене и апсурдне речи и реакције понекад разобличавају истинску нелогичност, бесмисао и апсурд друштвеног склопа у којем се уздиже колективни „Алцхајмер“, виновник свеопштег данашњег заборављања и дезинтеграције историје.
Свака од десет Дамјановићевих приповедака може стајати засебно, јер је вредност за себе, плод чудесне имагинације и врхунског приповедачког умећа.
мр Ђорђе Малавразић
Ратомир Дамјановић
Ратомир Дамјановић је српски радио новинар, писац и рецитатор. Рођен је 29. јануара 1945. године у Доњем Товарнику.
Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи Југословенска и светска књижевност.
Бави се естетиком говорних облика. На Учитељском факултету Универзитета у Београду предаје изборни предмет: „Казивање уметничког текста“. Такође пише књижевну критику, као и критичке текстове из оласти реторике .
Дамјановићеве приче објављиване су на енглеском, шпанском, грчком, италијанском и кинеском језику, а за свој књижевни и уметнички рад добио је већи број награда и признања
Енеа Пајић – :
Оно што ме највише привукло овој књизи јесте њен духовит и интересантнан наслов. Када сам купила књигу нисам знала шта да очекујем, али након читања признајем да ме је апослутно одушевила. Тема којом се бави није лака за читање и живот људи са тако опаком болешћу је изнинмно тежак, али ми се допада начин на који је писац у сво то сивило и црнило таквог живота ипак убацио и дозу хумора. Књига је заиста супер, препоручујем је.
Теодора – :
Уколико желите да прочитате књигу о истинитим животним причама, тешким ситуацијама али и дозом смеха која помаже да све то лакше преболимо, онда је ово књига за вас. Књига има десет прича од којих свака приказује страшну судбину особа које имају Алцхајмер и сваким даном све више губе своја сећања и идентитет. Као неко ко је у својој породици имао овакав случај, морам признати да је писац на веома реалан начин описао живот пацијента, али и људи око њега. Свиђа ми се што је свака прича испуњена хумором, јер ипак нам он помаже да некада заборавимо на све те муке и лакше прођемо кроз све. Мислим да би заиста свако требало да прочита ову књигу.
Djordje Nikolić – :
Obožavam knjige koje nose tako duhovit i intrigantan naslov, a opet u sebi kriju teške životne priče. Pisac je veoma slikovito i realno prikazao život ljudi koji gube svoje sećanje, koji gube sebe – ali je i kroz njihov život i pitanja koja postavljaju naterao i nas koji čitamo da razmislimo koliko zapravo nelogičnosti ima u našem svetu i da mi sa svim tim nelogičnostima svakodnevno živimo. Ovu knjigu nisam doživeo samo kao knjigu o bolesti i strašnim životnim stvarima, već i kao pomalo filozofsku i kao knjigu koja zaista preispituje mnoge naše današnje vrednosti.