Монографија Јелисија Андрића
Управо за Васкршње празнике, у сарадњи са Радио-телевизијопм Србије, објављујемо капитално дело
ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
ОД ЗАСНИВАЊА ЊЕНЕ САМОСТАЛНОСТИ ДО ПАДА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
(1219–1463)
аутора ЈЕЛИСИЈА АНДРИЋА

„Невероватно је, али тачно: ни код нас ни у свету не постоји посебна књига на ту тему! А реч је о најсјајнијем периоду наше духовности, државности и културе!“ — (Протођакон Радомир Ракић, дугогодишњи уредник листа „ПРАВОСЛАВЉЕ”)
Данас нам је таква књига, можда, потребнија но икад — и ради нас самих, а и да бисмо се боље представили свету, посебно Европи, којој смо одувек толико много давали и доприносили.
Рад је иначе написан на енглеском, у Оксфорду 1919, под насловом:
TНE HISTORY OF THE CHURCH OF SERBIA FROM THE FOUNDATION OF ITS INDEPENDENCE TO THE FALL OF THE PATRIARCHATE (1219–1463 A. D.)
Превод на српски: Ангелина Чанковић Поповић
Приликом покушаја објављивања овог дела средином деведестих година прошлог века, ауторов син, чувени преводилац са енглеског језика, Драгослав Андрић, презентовао је рад владикама СПЦ у земљи и расејању, као и угледним историчарама и њихови су сви одговори били више него позитивни:




О аутору:
ЈЕЛИСИЈЕ АНДРИЋ (Ужице 1896 – Смедеревска Паланка 1925). Учио је Богословију у Београду. Прешао је са војском Албанију 1915/16, водећи повремено о томе дневник, који је објављен у збирци ратних дневника „КАД СУ ВОЈСКЕ ПРОЛАЗИЛЕ”. Док је био на Крфу, у тамошњим Српским новинама је, поред његових чланака, објављен и низ његових родољубивих песама (једна је од њих и изложена као стални експонат Српског музеја на томе острву).
У Оксфорду је студирао теологију и књижевност (1916–19), са својим најбољим другом Благојем-Блажом Поповићем, касније великим српским духовником др Јустином Поповићем, који му је, одмах по њиховом повратку у земљу, био и кум на венчању, а кумовао је и Јелисијевој деци. Првих година после тога рата, Јелисије је био управник америчког Дома за српску ратну сирочад у Чачку, где су му се деца и родила. Ту му је (1922) и изишла збирка љубавних, религиозних и родољубивих песама под насловом „КЊИГА СТИХОВА”. Кад је поменути Дом био расформиран јер су сирочад била постепено смештена у породице, Јелисије је био постављен за секретара у Министарству социјалне политике и народног здравља, али је убрзо умро од туберкулозе, већ у својој тридесетој години, 1925.
За тако кратко време, поред дневника о преласку преко Албаније, као и поменуте књиге песама, стигао је да напише и више десетина есеја на етичке, духовне и књижевне теме, објављених у црквеним гласилима.







