Интервју – Милан Радин

Милан РАДИН
економиста и писац

 

Милан Радин је још као тинејџер из свог родног Фрајдорфа надомак Темишвара маштао да живи у слободном свету. Његов сан о слободи остварио се после неколико покушаја бекства и затварања. Из тоталитарне Социјалистичке Републике Румуније, Милан је 1989. са 16 година коначно успео да емигрира у Аустрију. Био је то пут просут трњем и са хоризонтом који нимало није био светао, како се очекивало. Са седамнаест година опет се обрео у деветом разреду (иако је он већ био похађао десети), овај пут у гимназији у штајерском градићу Штајнаху. Свакога дана морао је да превали седамдесет километара: тридесет пет до школе, и исто толико назад. Био је једини у школи коме матерњи језик није био немачки. Какогод, матурирао је као први ученик у историји те установе, који није био изворни говорник немачког. Преселио се у Грац, где је започео уз мноштво нових изазова нови пут високог образовања. Завршио је као квалификовани трговац, а касније магистрирао филозофију на Универзитету Карл- Франценс у истом граду. Године 2008. је у Шефилду (Велика Британија) стекао и звање мастера у управљању пословањем. Студијска путовања и учење језика одвели су га у Стразбур и Монд (Француска), у Пловдив, Варну и Софију (Бугарска), у Ћешин (Пољска), у Вест Милфорд/Њу Џерзи, у Џеферсонвил/Вермонт, у Њујорк Сити (САД), у Кијев, Љвов и Черновце (Украјина), у Опорто (Португалија). Милан говори седам језика. Радио је у Француској, САД и Аустрији, као и у две велике компаније које су значајно обележиле његов животни успех. У Бечу је вршио посао директора за спољну трговину Рајфајзен банке за Источну и Централну Европу а касније је постао генерални директор ДМ-а за Румунију и Србију. Заправо, у Румунију се вратио на размеђи миленијума са идејом да донесе највећу светску дрогерију ДМ. Захваљујући његовој жељи и идеји, данас је седиште ДМ-а у Темишвару. Недавно се упустио у писање и објављивање. Две књиге које описују његово бекство из Румуније и прича о легендарном спортисти Хелмуту Дукадаму, доживеле су велики успех у Немачкој, Аустрији, Србији и Хрватској, а треба да буду преведене и објављене у Енглеској и Румунији. Сеоба ће увек бити према мишљењу Милана Радина, јер историја је ништа друго до циклично кретање. Данас живи у Дињашу са својим сином. Вратио се на вековно огњиште својих предака.

Чиме се данас бави Милан Радин?

Бавим се само стварима које волим. Живот је једно путовање, и то једно веома кратко. Рудолф Штајнер организује наше земаљско постојање у седмогодишњим циклусима (0–7, па 7–14, 14–21, итд.). А ја сам као „немачки ђак” некако коректно пратио тај процес, тако да сада могу да радим само на пројектима који ме испуњују, који имају смисао за мене. Често сам у Србији али и у Аустрији.
Тако сам 2019, случајно, кренуо са писањем. На немачком. Прва књига је преведена на неколико језика, у току је превод на енглески. А нова књига „Der Tormann” (Голман), инспирисана из живота легендарног Хелмута Дукадама, рођеног у старом граничарском месту „Земљак”, голмана којег је открио Србин Душан Гавриловић, нашла се у јануару чак три пута у ТОП 100 на немачком тржишту, као друштвени (55. место), историјски (58.) и спортски (72.) роман. Продаје се у више од двадесет држава, између осталих, и у Јапану. А у марту је изашла у Паризу збирка, у којој се налази и моја једна прича са називом „Les haïdouks de Ceaușescu” (Чаушескуови хајдуци из Темишварског кварта Калеа Ђирокулуј, покошени у борби са тенковима). Увек сам био веома посвећен послу који сам радио, тако да и кад пишем књиге, то радим веома озбиљно.
А највише времена тренутно трошим на развоју свог сина, сада је прешао у трећи Штајнеров циклус, није лако, ни њему, ни мени. Примера ради, јутрос у шест се вратио са Државног првенства у Букурешту, седми на 400 м са новим личним рекордом и десети на 200 м. У Тимишкој жупанији је најбржи на 60 и 100 м, а трећи на 200 и 400 м. Говори пет језика. Целе прошле године тренирали смо у Војводини, ОФК-у и Атини Вршац, у Тополи, Чиксереди, Грацу и Бечу, којима овде захваљујем на гостопримству и подршци. А и Гимназија „Бела Барток” нам је максимално изашла у сусрет, тако да је син похађао предавања више онлајн, него офлајн. Такмичи се и у Србији као члан Атине из Вр- шца. Тако је на великом Звездином „Индор митингу”, у децембру, био пети на 200 м. А најтеже тек сада почиње. Баш ме занима докле ћемо стићи. У сваком случају биће то једно лудо заједничко животно путовање.

Недавно сте објавили књигу у чувеном „Прометеју” у Новом Саду, под називом „Били смо нико и ништа”, која говори о Вашем бекству из Румуније током Чаушескуовог режима. Зашто Вам је било важно сачувати сећање на то мрачно доба?

Зато што се све понавља. Сви гледају на историју као на један линеаран процес, на један редослед догађаја, у нашој култури, нумерисан од нулте године, па на даље. А ја гледам на историју као на један круг, ако баш хоћете, као на једну спиралу, у којој се све после неког времена враћа на своје место. Као годишња доба, као дан и ноћ. Тако да, тај ко одбија да учи из прошлости, да ли из личне, породичне, или опште историје, тај ће исте грешке поновити у будућности.
Па није нас пандемија вратила на почетну тачку? Контроле на излазима из села и градова. Затворене границе. Страх, притисак са свих страна. Несташица хране у робним кућама. Паника. Све смо то већ имали.
Као, онда нас је пратила Секуритатеа. Сада и не треба да нас неко прати, сада сами себе прати- мо, попуњавамо онлајн-формуларе на граници да се зна где смо. А тек друштвене мреже? А паметни телефони? Били смо нико и ништа, а сада смо шта? То је моје велико питање. Недавно се завршио 77-годишњи рат између Истока и Запада. Сигуран сам да ће историчари (они линеарни) једног дана тако посматрати период од 1914. до 1991. године. И шта смо научили? Изгледа ништа. Јер смо покренули нову поделу света, између Истока и Запада. А можда и нови велики рат.
А моју књигу „Били смо нико и ништа”, ја конкретно, не посматрам као своју аутобиографију, него као роман. О постојању. О нестајању. Као синтезу десетине хиљаде судбина депортованих у Барагану као причу стотине хиљаде бегунаца, па и оних којих нису успели да преживе Дунав, а камоли да имају срећу да добију понуду од неке издавачке куће и представе своју епопеју великој публици. Зато и кажем одмах на почетку књиге: „Ова прича је моја прича, али би могла бити и твоја прича, ова прича је наша прича, али би могла бити и ваша прича”. Па чак и ваша аустријска, говорим им. Јер да Совјети нису мењали територије 1945, разменили Штајермарк и Беч са деловима Источне Немачке, па признали државну независност 1955, постојала би и тамо нека братска „Народна Република Аустрија”.
Све се понавља. У Грацу сада имамо градоначелницу из редова Комунистичке партије Аустрије. Јер млада генерација на Западу, која не познаје наш пропали источни друштвени систем, гледа на комунизам као на неку „кул” ствар.

Шта Вам је било најтеже у животу, што сте описали у рома-ну, како током одрастања, тако и у бекству и каснијем прилагођавању животу у Аустрији?

Да пронађем свој пут кроз џунглу живота. Сви тражимо тај наш пут, неки свесно, неки несвесно. И да схватим да се радом и вољом и из собе без врата и прозора може изаћи.

Ако сте били нико и ништа, шта сте постали на Западу?

Као Румун? „Нико и ништа”. Кажу, пао „Eiserner Vorhang”. Ја их питам где? Мисле не разумем немачки па ми објашњавају: 1989, Берлински зид, „Гвоздена завеса”. Питам их, је’л је пала? Јер између Румуније и Западне Европе, Европске уније, још није. Ту стоји иста та Мађарска граница, где ме питају, као у стара времена, одакле долазим и куда идем. А тек када извадим свој европски пасош, тек онда схватим да је њихов европски пасош… у ствари тај оригиналан. А мој, не знам, јер мени, и сада, као и пре ’89, треба виза за Америку. А њима, са њиховим оригиналним пасошима, не треба. А била Револуција, и кажу, победили смо.
Зато се књига, намерно, тако и зове, „Били смо нико и ништа”, много је дубља од свих тих прича о бекствима (главног хероја и свих осталих споредних ликова), књига садржи у њој код, па ко разуме, разуме.

Како је, иначе, текао Ваш пут ка успеху?

Прво треба да дефинишемо успех? Данас се све мери у материјалном, у парама. А да ли је то успех када имаш 10 леја више од твог комшије? Коме штавише нећеш ни руку да пружиш, официјално, јер има ковид, а у ствари због страха да ће те престићи.
Или је успех када са једном књигом улетиш у ТОП 100, па се твоје идеје читају и дискутују? Да ли је успех едукација, то дуко-дуцере преко моста, од незнања и таме, до знања и светла? Данас нажалост више није. Но, пошто је историја један круг, када ћемо поново сви живети у мраку, тражићемо светлост.

Шта за Вас значи каријера?

Најтеже је пронаћи нешто да радиш, где ћеш моћи да пробаш да себе претекнеш, тако да не препознајеш више себе. Да гледаш да си бољи од своје верзије од пре годину дана. Каријеру не везујем за новчане параметре. Не треба да се неко искључиво мери по аутомобилима или кућама које поседује, јер то се, заправо, данас масовно види као каријера. Са друге стране, неко ко се бави социологијом, или предаје на универзитету, или у школи, посматра се као да нема каријеру. То је велика грешка. Мислим да смо у великој друштвеној кризи.

Којим случајем, да ли примећујете да се мења „географија времена” на овим нашим просторима у односу на некадашња времена у Банату? Да ли сте после повратка успели да сретнете исти онај Банат који сте некада оставили?

Не, нисам. Банат мог детињства, вишебојан, многојезичан, је неком Кафкином метаморфозом нестао преко ноћи. Јер никоме више није био потребан, тај стари Банат. Нико га више није желео. А нешто шта ником не треба, не може да опстане. Немамо ни фудбалски клуб, јер више нико за њега не навија. Посматрам како се омладина сели са свог огњишта, напуштају старе породичне куће, гробље, цркву. Настањују бетонске зграде у новим „модерним“ местима, Људи, па шта се то са дешава? Да ли смо стигли до Фукојаминог краја историје?

 

Никола Лакић

недељник НАША РЕЧ