Откривање Хиландара

Хиландарска повеља

Укључивање манастира Хиландара у затворени монашки свет на Атосу, представља без сумње догађај од прворазредног, судбоносног значаја за духовно усмерење и опредељење нашега  рода. Већ и сам чин оснивања манастира Хиландара, потврђен у повељи Стефана Немање, на један скоро исповедни начин, открива ктиторово схватање света, а не мање и његово добровољно пристајање на ненарушиви овоземаљски поредак. О овом реду на један посебан, јединствени начин сведочило је и целокупно источно монаштво сабрано од IX века, у Богородичној башти на Атосу, које је у византијском цару видело божијег намесника на земљи, Векови Хиландара дакле носиоца оне силе према којој мора да буде усмерено и целокупно
владање на овоме свету.

 

Већ у арензи своје хиландарске повеље, Стефан Немања, тада још увек државник и владар, а не смерни монах, каже:

,,Искони створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над свим својим створењем. И једне постави (као) цареве, друге (као) кнезове, друге (као) владике, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које наилази на њ. Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, а Србе краљевима, и сваки народ раздели, и закон даде и нарави установи и владике над њима постави) по обичају и закону, раставивши својом премудрошћу.

Стога по својој многој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овим српским земљама, не хотећи човечје погибли, и постави ме (као) великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању. И обнових своју дедовину и већма утврдих Божијом помоћу и својом мудрошћу, датом ми од Бога, и подигох пропалу дедовину и придобих…”

 

На одређен и веома јасан начин, српски велики жупан пристаје на један светски поредак, чије озакоњење потврђује и његова повеља, најзначајнији правни акт средњовековне српске државе. Имајући у виду патримонијални дух ове Немањинe Повеље, са нагласком на својој дедини, јасније су и све наше средњовековне повеље, које следе ту мисао, тако да су наши владари у Живопису манастира Ораховице са краја XVI века, обележени као „ктитори все србске земљи”, што без сумње потврђује дугу традицију српских владара из куће Немањића са њиховом државом. Као да нас ова повеља уводи у један, нама до тада, непознати свет историје, која, за разлику од прошлости није мртва, већ жива и као живописни источник присутна у свим битним токовима нашега народа.

Хиландар као уточиште и ослонац

Не треба много напора па да се ово моје тврђење потврди и на свим оним битним станицама које творе наше опстојавање на овим просторима, упркос безнађу вишевековног робовања. Уосталом, зар живу историју не потврђује и Законик проте Матеје у који је он уткао и неке одредбе Законоправила Светог Саве? Најзад, зар живу историју не потврђују и они бројни преписи Душановог законика у XVIII веку, када је већ давно, заједно са државом, ишчезла и његова свакодневна, употребна вредност?

У оба наведена сведочанства израња теолошки образложива мисао о тражењу реда и правде, непристајање на неред и на победу зла и неправде, у историји. Биле су то оне исте мисли које је на безброј примера потврдило и наше народно усмено песништво, у чијим вишим етичким порукама као да одјекују и многе светосавске поруке.

Хиландар у народној поезији

Отуда, није никаква случајност, да се и народни певачи често обраћају ка манастиру Хиландару и Светој Гори.

Такво сведочанство забележио је 1555. хварски властелин Петар Хекторовић, коме његови рибари казују српску бугарштицу, баладу о краљевићима Андријашу и Лазару који су заробљеници султана Бајазита. Молећи за избављење брата Лазара, Андријаш обећава да више неће војевати већ ће отићи у Свету Гору. „Калујер да се постављу, Светој Гори да служу”. Поука је јасна. У невољи, српски племић тражи уточиште у Светој Гори, препознајући у њој и једини сигурни ослонац, спасоносни стожер који сабира угрожене. Већ ово сведочење из средине XVI века, наводи нас на мисао о трајним порукама које непрекидно извиру из манастира Хиландара.

Реч је о победи континуитета над дисконтинуитетом, о сигурности коју стиче онај који је загледан у непролазне вредности људскога живота.

Духовно повезивање Балкана

Кроз векове хиландарски монаси служили су идеји ове духовне победе, а ту њихову мисију можемо доказати и оном преписивачком делатношћу коју су они развили посебно у XVI и XVII веку. Литургијске књиге разног садржаја, вредни светоотачки списи, настали су у Хиландару, а одатле слати у манастире обновљене Пећке патријаршије и то на целом њеном јурисдикционом подручју. И тим путем, Хиландарци су извршили и сасвим особено духовно повезивање Балкана, укључујући се и у развој утврђивања и једне наднационалне православне цивилизације.

 

Текст преузет из књиге Откривање Хиландара Дејана Медаковића