Никита Хрушчов и његова улога на врхунцу Хладног рата

Почетак Хладног рата

Завршетком Другог светског рата 1945, након атомских напада на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки, Сједињене Америчке Државе стичу апсолутну светску премоћ. Монопол на атомско оружје које су имале САД је трајао свега неколико година.

Совјетски Савез је све више страховао од премоћи једне капиталистичке силе, иако им је била савезник за време Другог светског рата. Американци су осим војно, били много надмоћнији и економски. Британски премијер Винстон Черчил истицао је да је добро што само САД поседују атомско оружје, а не нека комунистичка или фашистичка држава. Совјетски Савез, ипак, није могао бити спречен да развија своје атомско оружје.

У научним круговима САД постојале су идеје да се од нуклеарног оружја одустане. Како његову тајну није било могуће сачувати, тиме би се спречио сукоб који би могао ескалирати. Међутим, то није наишло на одобравање доминантног наратива који је инсистирао на нуклеарном програму. Све више се јављала идеја о међународној контроли атомског наоружања. То би подразумевало да наднационални орган врши надзор над извозом сировина и истраживачким институтима који би били изузети од власти држава. Совјетски Савез је овако нешто одбијао, јер се знало да би у таквом органу западне силе на челу са САД имале превласт и већу контролу.

Совјети су предложили уништење и забрану нуклеарног оружја али може се рећи да обе силе нису желеле искрено да дође до решења па су се сви преговори завршили као неуспешни. До 1949. године Совјетски Савез успешно развија атомску бомбу у много оскуднијим условима него САД. Ново моћно оружје је диктирало и нови начин вођења рата између великих сила који је подразумевао да се избегава директан сукоб али да се истовремено воде ратови посредно преко других држава.

 

 

Биографија Никите Хрушчова и долазак на власт у Совјетском Савезу

Никита Сергејевич Хрушчов се родио 1894. године у Руском царству. Заједно са породицом када има 14 година сели се у Украјину и смешта у Јузову (данас Доњецк). Живео је у тешком сиромаштву и касније се запослио као бравар у рудничким фабрикама Донбаса. Током Првог светског рата (1914-1918) био је ослобођен војске као квалификовани бравар. За време револуције и грађанског рата (1917-1923) посветио се раду у Комунистичкој партији у Москви и брзо напредовао у политици.

Јосиф Стаљин 1938. године који је тада био на челу Совјетског Савеза хтео је да пошаље Хрушчова у Украјину да тамо руководи партијом што је он сматрао претешким задатком. Изјашњавао се као Рус и истицао да разуме украјински језик али не баш добро. Стаљин је указао да је Косијер Пољак који је до тада руководио Украјином али Хрушчов је указао да он много боље влада језиком. Ипак је на крају морао пристати да ради у Украјини.

После смрти Стаљина преузима власт 1953. године у Совјетском Савезу након што се успешно изборио против главног ривала Лаврентија Берије који је био на челу совјетске службе безбедности. Пошто је био на челу таквог важног ресора Хрушчов је морао да га уклони па је организовао његово хапшење на седници президијума владе. У хапшењу су учествовали значајни совјетски државни званичници као и група генерала. Берија је оптужен за контрареволуционарну и шпијунску делатност у корист западних служби па је осуђен на смрт и стрељан децембра 1953. године. Након тога Никита Хрушчов се учврстио на власти и владао до 1964. године.

Припајање Крима Украјини

Док је Хрушчов управљао Украјином често је био осумњичен да је присталица украјинског национализма од стране функционера у Москви али се успешно изборио са тим. Почетком своје владавине 1954. године издвојио је полуострво Крим из састава Русије и припојио га Украјини. Нису су виделе могуће дугорочне последице таквог потеза које би настале између Москве и Кијева распадом СССР јер се тада сматрало да ће Совјетски Савез вечно трајати.

Политиколози су сматрали да је такав потез учињен из чисто економских и географских разлога јер је полуострво више повезано са Украјином. По једној верзији разлог је био извињење за репресалије на простору Украјине у којима је учествовао Хрушчов као и због потеза Стаљина који је расељавао становништво Крима за време Другог светског рата. Расељено становништво чинили су Татари под оптужбом да су сарађивали са нацистима. Хрушчов је критиковао политику расељавања народа широм Совјетског Савеза али ону која се односила на кримске Татаре није. Било му је потребно да задржи подршку украјинских функционера који су били против повратка расељених кримских Татара. Они су све више насељавали Украјинце на обале Крима. Може се закључити да је више фактора утицало на овакав потез чијим последицама данас сведочимо. Хрушчов је дуги низ година градио политичку каријеру управљања у Украјини иако је тврдио да је Рус и да нема никакве везе са украјинским националистима на крају је ипак због њихове подршке повукао потез који им иде на корист.

Однос према Југославији

Комунистичка партија Југославије је приступила међународној организацији комунистичких и радничких партија Информбироу 1947. године. У оквиру њега су се налазиле комунистичке партије Совјетског Савеза, Пољске, Чехословачке, Мађарске, Југославије, Румуније, Бугарске, Француске и Италије. Западним силама је то био знак да се Југославија одрекла самосталности у спољној политици али убрзо ће се то променити.

У периоду од 1948. до 1953. године постојао је сукоб између Тита и Стаљина услед све самосталнијег вођења спољне политике Југославије. Преговарало се о споразумима са Албанијом и Бугарском док се Москва заобилазила. Постојале су идеје о формирању федерације комунистичких држава Средње Европе и Балкана. Овај приступ Стаљину је деловао као начин да се тај простор осамостали у односу на Москву.

Југославија је имала специфичан положај са својим комунистичким руководством које се активно борило против окупатора за време Другог светског рата. И ово је Стаљину све више сметало. Средином 1948. године Совјестки Савез сазвао је Информациони биро у Букурешту у коме је југословенско комунистичко руководство је искључено из организације. До 1953. године било је бројних пограничних инцидената, хапшњења и антијугословенске пропаганде у свим комунистичким државама. У Југославији су такође хапшене присталице Стаљина и одвођене на Голи оток.

Током 1949. године јављају се прве тенденције да Американци крену отворено помагати Југославију да се избори са притисцима Совјетског Савеза. Они нису желели да се Југославија отворено сврста у западни блок него да настави истицање своје посебности у комунистичком табору. Рачунало се да ће ово на крају довести до распада тог блока и проширити се на друге социјалистичке државе. Започет је низ успостављања економских веза западних држава и Југославије, од регулисања исплате дугова до нових зајмова док су трговачке везе све више унапређиване. У случају инвазије источног блока на Југославију обећана је помоћ.

Доласком на власт Хрушчова после Стаљинове смрти 1953. након година заоштрености односа између СССР-а и Југославије, долази до помирења са Титом. То је био део нове спољне политике СССР-а да поправи односе и са западом, јер је 1953. године окончан и Корејски рат. Хрушчов је посетио Београд 1955. године на челу високе совјетске делегације. Кривицу за сукоб је пребацио на сопствену државу и потезима које је вукао Лаврентиј Берија на челу совјетске тајне службе. Преговори нису били лаки али на крају је потврђено право Југословена да воде самосталну спољну и унутрашњу политику.  Потписана је Београдска декларација која је поред поштовања независности и суверености подразумевала и унапређивање међусобне економске сарадње. Декларацију о односима партија Југославије и Совјетског Савеза Тито је потписао 1956. године у Москви и она је наглашавала различите путеве изградње социјализма.

 

Свемирски програм

Совјетске научнике у ракетној технологији предводио је Сергеј Корољов и први је развио идеју како да се Американци претекну у свемирском програму. Његов предлог је наишао на одобрење Хрушчова који је у томе видео велику психолошку и пропагандну корист. Корољов је добио значајна средства педесетих година што је у великој мери допринело да се све успешно заврши. Треба нагласити да су и поред тога Американци имали много више средстава, што подвиг совјетских научника у овом случају чини још већим.

Совјетски Савез је лансирао први вештачки сателит Спутњик 1 1957. године и тиме нанео значај пораз САД-у које су тек 1958. године лансирале свој први сателит. Истицано је и да су Совјети успешно развили интерконтиненталну балистичку ракету способну да погоди било коју тачку на планети. Већ априла 1961. године Јуриј Гагарин је био први човек у свемиру са летелицом Восток 1. Американци су након тога све више радили на слању првог човека на Месец које се одиграло 1969. године.

Берлински зид

Питање подељености Немачке било је актуелно педесетих година. Оно је додатно закомпликовано 1955. формирањем Варшавског пакта (војног савеза социјалистичких држава Европе) као реакције на формирање НАТО 1949. године (војног савеза западних држава). Обе стране су исказивале жељу да се Немачка уједини али ниједна није била искрена у томе. Западна Немачка је била увелико интегрисана у западни савез а Источна у совјетски блок. Све више људи је бежало из источног дела у западни што је озбиљно нарушавало социјалну и економску структуру.

Хрушчов је предложио 1958. године да се Берлин прогласи слободним градом са посебним статусом након година окупације победника Другог светског рата (САД, Велика Британија, Француска, СССР). Тражио је да се склопи уговор о миру са Западном и Источном Немачком од стране НАТО а ако се то одбије само уговор између Совјетског Савеза и Источне Немачке чиме ће комуникације које воде у западни део Берлина бити под њеном контролом. Велике тензије су постојале у самом граду у периоду од 1958. до 1961. године. На крају је председник САД Кенеди одбио чин признања Источне Немачке али је Хрушчов могао само покренути изградњу огромног зида.

Започета је изградња зида у Берлину који је раздвајао западни од источног дела града. Зид је био дугачак 160 километара, а висок 3,5 метра. Договор о изградњи зида постигли су Хрушчов и председник Источне Немачке Валтер Улбрихт  у Москви 3. августа 1961. године. Зид је симболизовао подељеност Немачке као и целе Европе и света. Раздвајао је две иделогије – комунистичку и капиталистичку као и читаве начине живота. Чувало га је 14.000 граничара са 300 осматрачница. На неким местима био је ојачан бодљикавом жицом и минским пољима. Негде је чак делио и дворишта стамбених зграда. Онемогућено је бежање људи из једног дела града у други, али сам зид по себи није могао угасити жељу многих да пређу из Источне у Западну Немачку.

 

 

Кубанска ракетна криза

Хрушчов је посетио Сједињене Америчке Државе 1959. године али та посета није довела до било каквог споразума након година заоштрености. Већ 1960. године амерички извиђачки авион који је снимао војна постројења је оборен изнад територије Совјетског Савеза. Хрушчов је критикован због попустљивости према Американцима па је сада приморан да повуче оштре дипломатске потезе. Почео је успостављати односе са Фиделом Кастром који је преузео власт на Куби револуцијом након година суровог режима Батисте.

Џон Кенеди је постао нови амерички председник и са њим се Хрушчов састајао у Бечу током 1961. године али опет без било каквих конкретних резултата. Исте године неуспешним искрцавањем кубанских емиграната покренутим од стране Американаца на Куби није промењен Кастров режим. Кубанска криза је уследила 1962. године и сматра се најозбиљнијом после Другог светског рата. Економска и политичка сарадња између Совјетског Савеза и Кубе претворила се у војну. Потези које су вукле САД, од изолације острва, до покушаја враћања претходног режима, на крају су само још више повезале Совјетски Савез и Кубу.

На Куби су постављене совјетске базе из којих се могла гађати америчка територија. Од јула до октобра 1962. године је стигло 100 совјетских бродова који се превозили наоружање. Иако су Совјети негирали да то представља опасност за САД, извиђачки авион је над Кубом током октобра сачинио фотографије на којима се виде ракете са атомским бојевим главама. Хрушчов је истицао да се желео само променити баланс снага у свету али то је ипак на крају довело до ивице избијања Трећег светског рата. Није уопште било реално веровати да ће ракете инсталиране на Куби моћи трајније опстати и бити држане у тајности. Американци су прогласили поморску блокаду Кубе и затражили да се ракете и лансирне рампе уклоне јер ће у супротном бити уништене.

Обарање америчког шпијунског авиона

Крајем октобра 1962. године стизала су писма од Хрушчова упућена Кенедију да ће ракете бити уклоњене под условом да неће бити инвазије на Кубу. У писмима је на крају додато и да се тражи уклањање америчких ракета из Турске, а Совјетски Савез ће дати исте гаранције – неће бити напада на Турску. Ситуација се додатно заоштрила након обарања америчког шпијунског авиона изнад Кубе. Свет је неколико дана страховао од Трећег светског рата и на крају су обе стране попустиле па су базе уклоњене, док је заузврат Кенеди дао обећање да неће бити инвазије на Кубу. Амерички председник је 1963. године донео одлуку и да се демонтира нуклеарно оружје у Турској.

Црвени телефон

Између Вашингтона и Москве је успостављен Црвени телефон како би се будуће кризе што ефикасније решавале. Сматрало се да су САД постигле велику победу. Читаву државу преплавиле су еуфорија и охрабрење да се обезбеди веће ангажовање у рату који се разбуктавао у Вијетнаму, новом фронту Хладног рата. Питање атомског оружја регулисано је 1963. године споразумом у Москви забраном употребе у атмосфери, космосу и под водом између САД, Велике Британије и СССР. Са тим споразумом се сагласио низ држава, али занимљиво је да то није учинила Кина која га је означила као тајни договор империјалиста.

 

 

Значај

Никита Хрушчов је почетком своје владавине покушавао да након година заоштрености између САД и Совјетског Савеза односе поправи. Међутим, убрзо је увидео да је то тешко спровести. Супротности два идеолошки сукобљена дела света постајале су све дубље. Предности Совјетског Савеза у ракетној технологији педесетих година уздрмале су САД које су до 1949. имале монопол на атомско оружје. Пошто се број шпијунских активности од стране САД увећавао, Хрушчов је био приморан да домаћој и светској јавности укаже да има спреман одговор на то. Резултати свега тога биле су две значајне кризе на врхунцу Хладног рата – Берлинска и Кубанска. Ипак, на крају је дошло до значајних споразума које су путоказ како се могу решити будуће кризе између светских нуклеарних сила.

Литература

• Ђорђе Милошевић, Владари Кремља и његови таоџи, Нови Сад: Прометеј, 2022.
• Ђорђе Милошевић, Пад Берлинског зида и уједињење Немачке, Нови Сад: Прометеј, 2021.
• Лука Мичета, Случајна историја, Нови Сад: Прометеј, 2022.
• Giuseppe Boffa, Povijest Sovjetskog Saveza 2, Od domovinskog rata do položaja druge velesile, Staljin i Hruščov 1941-1964. Opatija: Otokar Keršovani, 1985.
• Михаил Гелер, Александар Некрич, Утопија на власти, Подгорица: ЦИД, 2000.
• Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988. 3, Beograd: Nolit, 1988.

Аутор текста: Страхиња Вученовић